Ако се влада и двоумила шта да ради са „Јатом”, после конференције за новинаре генералног директора те компаније више не би смела да буде у дилеми – „Јат” јесте зрео за стечај. Мада директор тврди да он и његов менаџмент о томе не размишљају, влада би морала да покаже храброст и одлучност као сваки прави власник и заштити себе (и пореске обвезнике) од непотребних трошкова и губитака које „Јат” системски производи дуго година.

Поразни резултати пословања у прошлој години само су продужетак бизнис фијаска који у тој компанији континуирано траје, а њени планови само су наставак агоније једног давно умрлог државног предузећа које није умело да одговори на тржишне сигнале.

Парадокс је фантастичан – укидањем шенгенске баријере и применом споразума о отвореном небу са Европском унијом Београд је постао најбрже растућа ваздушна лука у Европи, а тај „тржишни небески дар” национална авиокомпанија дочекала је неспремна. У наредних девет месеци Београд ће бити поприште невиђене „туче” авиопревозника за сваку линију и сваког путника. „Јат” је потпуно неспреман дочекао нове тржишне околности у којима је за само месец дана преполовљена цена авионских карата (на пример, до Беча). По истом принципу „успаване лепотице на државним јаслама”,„Јат” је у протекле две-три године катастрофално поражен од „Монтенегроерлајнса” који му је преотео летове и путнике за Црну Гору.

У „Јату” су се последњих шест година, нажалост, једино мењали – директори. И то по партијској линији. Сваки нови који је долазио обећавао је боље резултате од свог претходника који је иза себе остављао катастрофу. Пошто ништа суштински није мењано, „Јат” данас није способан да постоји а да од свог власника (Владе Србије) месечно „на црно” не добије десетак милиона евра.

То је новац пореских обвезника. Као и оних 40 милиона евра које је влада дала „Јату” као гаранције да узме зајам код пословних банака. Такав начин задуживања није предузетничка храброст, како рече директор „Јата”. Питање је да ли би некредибилна фирма као што је „Јат” од било које банке добила комерцијални кредит, да није држава залегла гаранцијом. Ако, дакле, банке таквој фирми не би дале зајам, зашто онда влада узима новац од пореских обвезника и троши га на одржавање у животу компаније која нема будућност.

А да „Јат” нема будућност, признао је и директор тврдећи да се и даље тражи стратешки партнер. Економска криза и рецесија у авиопревозу довели су до изнуђене реконфигурације на глобалном „небеском” тржишту. Ту, очигледно, нема места за „Јат”, јер он нема вредност. Односно, не вреди ништа. Ни као самостална, ни као „удружена” фирма са неким стратешким партнером.

Ако је Србији баш много стало да има авиокомпанију, као један од националних симбола, онда је право питање да ли је влада зрела да донесе одлуку о стечају оваквог „Јата”. Ако јесте, онда треба да прави нову авиокомпанију. Али, да претходно прецизно каже колико ће она да кошта сваког грађанина Србије.