Тачно је, тржиште је закон. Дакле, ако се Србија определила да динар плива на тржишту, онда вредност националне валуте одређује закон понуде и потражње. И никаква договорна економија тај закон не сме да замени. 

Тачно је, вредност динара је само одраз величине и снаге националне економије. Дакле, то што бисмо волели да смо лепши и паметнији још није довољно да нам и валута буде вреднија и више цењена.

Међутим, кад динар „бије” малер и кад је овако нестабилан на почетку године, много тога постаје упитно а нека правила дискутабилна.

На пример, политичари су се трудили (нарочито) пред крај лањске године да убеде инвеститоре како је српска економија идеално место за улагање њиховог капитала, јер је најстабилнија у региону. Ти позиви и „шминкање” Србије са истом аргументацијом (стабилне земље) још су учесталији ових дана, јер су процене да би земљу ове године могло да спасе три милијарде директних страних инвестиција. И тек што је година почела, с валутног тржишта које је ушло у фазу акутне нестабилности стиже порука „џаба сте кречили“. То одмах повлачи питање о спремности инвеститора да улажу капитал у земљу која има ту врсту нестабилности. 

Упитном би се могла тумачити и аргументација која се ових дана сервира јавности да је пристизање долара и евра оборило курс домаће валуте. Зар не би требало да буде обрнуто, да попуњавање девизних резерви обезбеди стабилност динара? Шта би, рецимо, било кад би сада у земљу „ушетало“ милијарду евра и „легло“ у девизне резерве? Уосталом, зар министар економије не рече пре неки дан да је десет милијарди евра у девизним резервама гарант стабилности нашег динара.

Једно од преиспитивања могло би да буде и да ли се Србија може развијати без кредита. Ово је земља чија економија нема велику властиту акумулацију (друго је питање на шта смо је још деведесетих година спискали) и принуђена је да се развија на зајмовима. То није ништа страшно, тако раде све развијене економије. Зато малициозно звучи клетва оних који данас деле лекције предузетницима тезом „ко вам је крив што сте узимали кредите”. Треба бити поштен, ти кредити узети су и потрошени да би фирме радиле, да би радници имали посла и примали плате. Веома је забрињавајуће и понашање оних који сада ликују и подсмевају се привредницима што су узимали кредите са девизном клаузулом. Те зајмове није измислила привреда, него су банке биле приморане да их уведу у своју понуду, пошто је у овој земљи дозвољен паралелни валутни систем. Да је могуће „радити” само са динаром, ваљда би НБС на валутном тржишту одавно забранила банкама да дају кредите у еврима. То се није догодило и због тога не треба кривити привреднике.

Има најава да ће се динар стабилизовати, али не на нивоу од пре два месеца, него на много нижој вредности у односу на евро. И то је нешто. Али, не треба се правити као да се ништа није догодило.

Мало ли је то што је пољуљано поверење грађана и предузетника?