Ми и Енглези

У озбиљном свету разрачунавање с хулиганима почиње тако што их прво стрпају у затвор и одузму им пасоше. Да ли је тако нешто остварљиво код нас…

Из Националног фудбалско-информационог центра најављују да ће МУП предложити промену Кривичног закона и да ће се најекстремнијим навијачима одузимати путне исправе. Тај центар је по угледу на Енглезе, који су то урадили пре две деценије, формирао базу података у којој је већ неколико стотина имена. Иван Богданов, коловођа нереда у Ђенови, први је уписан.

Када је 15. априла 1989. године на стадиону „Хилзборо” у Шефилду погинуло 96, а повређено 766 навијача Ливерпула, свима у Енглеској је постало јасно да је кап прелила чашу и да хулиганима мора да се стане на пут. Само четири године раније, у мају 1985, на утакмици финала Купа шампиона између Ливерпула и Јувентуса, на стадиону „Хејсел” у Бриселу погинуло је 39 навијача Јувентуса, а 400 њих је повређено. Одмах затим оштро је реаговала Европска фудбалска унија (УЕФА) и енглеске клубове казнила петогодишњом забраном учествовања у међународним такмичењима.

Хулиганство се најпре појавило у Великој Британији, колевци фудбала. Тамо је и отпочела конкретна борба против рак ране тог спорта. Да би се хулиганима стало на пут, била је потребна дугорочна стратегија и брзо деловање, а веома важну улогу имала је полиција. Данас је у Енглеској милина играти, сви стадиони су без ограда, јер закон је највећа брана хулиганима.

Када сам пре неколико година у Милдзброу извештавао с утакмице Партизана, видео сам и ону жуту линију која разграничава простор докле се навијач може кретати. И један центиметар иза те линије значио би прекршај, практично одлазак иза решетака. Одмах сам помислио да тако нешто може да се примени и код нас. Додуше, наша држава је кренула у обрачун с хулиганима, али све је овде још увек у повоју. Говорило се да ће Фудбалски клуб Партизан морати да скине високу ограду, у мечевима Лиге шампиона али то се није догодило.

Социолог Слободан Пановић сматра да смо ми сами наметнули један модел понашања код младих у коме доминира агресија. Тај модел су на несрећу многи прихватили. Агресивност није обележје једног простора, она је универзална појава планетарних размера. А ко су хулигани? То је пре свега омладина која одраста у породицама без довољно јаких ауторитета. Ми данас заправо бележимо кризу породичног ауторитета. Данас млади људи, навијачи, долазе на стадионе са жељом за сензацијом, узбуђењем, са жељом да опонашају одрасле. Ако човек нема добру идентификацију унутар породице, онда он свој идентитет лако препушта групи.

Када породица пропусти да социјализује дете, када га ни школа не научи поштовању правила понашања, без којих би се распало свако друштво, када фудбалски клубови дозвољавају да им хулигани одређују шта да раде, онда „васпитач” постаје полиција.

Ето, дотле смо стигли.