Фолк-певачица Светлана Ражнатовић налази се у затвору, додуше кућном. Милиони њених поклоника знају њену адресу, тачније где се та велелепна кућа, њен „затвор”, налази. Обожаваоци и врапци знају али суд не зна. Ко не зна, кућа је у Улици Љутице Богдана, крај београдске „Маракане”.

Светлана носи електронску наножницукоју су јој ставили службеници Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде Србије. Они је из центра надгледају и пазе на њено кретање. Раде то 24 сата дневно. Свакога секунда тачно знају где се налази Светлана Ражнатовић.

У свему томе нема ничег спорног. Е сад почиње спорно: прекјуче се нијепојавила на суду по тужби за насилничко понашање. Није, речено је, уредно позвана. Медији су брујали да 19. јула Цеца стиже у Палату правде, фоторепортери су чекали, сви све знали, осим ње!

Суђење је одложено за 24. новембар, за дубоку јесен. И то нешто говори. Спорно је и то што није заказано за, например, сутра.

Портпаролка Првог основног суда рекла је да су позиви на то суђење Ражнатовићки упућивани неколико пута, и то поштом и прекосудског позивара. Она је додала да је један од позива, неко примио и потписао, али да се не зна ко је то био, јер је нечитак потпис. Портпаролка није могла да објасни како је могуће да неко ко је у кућном затвору не прими судски позив.

За кривично дело насилничког понашања запрећена је казна до пет година затвора. За непојављивање на суду готово да нема санкције. Судија једино може да одреди,ако се окривљени не појави неколико пута, уз услов да је примио позив (а суд признаје да га фолк-дива није примила или пак има нечитак потпис) принудно привођење. Када би санкцијеза неодазивање билеригорозније, не би се позвани олако односили и не би суд био овако болећив.

Зимус је, ко се сећа, одложено суђење Урошу Мишићу, јер из затвора где је издржавао казну због напада на жандарма, није доведен у суд. Позив се „загубио” на релацији суд–управа затвора–затвор.

Министарство правде је додуше затражило да се хитно преиспита шта се све десило око позива Ражнатовићки, „јер јавност оправдано сумња”.

Статистика одлагања суђења прети да постане опасна„канцерогена” појава српског правосуђа.

Стотине начина и трикова постоје да се пролонгира рука правде – од најпростијег, да вас поштар или позивар не „улови”, преко тога да се тражени изненада разболео, па до тога да адвокат има још једно суђење у исто време или је на годишњем одмору…

Судије су немоћне у таквим случајевима јер им „меки” прописи вежу руке. А некима од њих и одговара да не журе с послом.

Уз све нерегулисане међусобне односе државних институција не преостаје ништа друго него да се каже да је реч брука довољна да опише стање.

Друге државе су тај „тумор”решиле тако да оптужене саслушавају и у мобилном болничком кревету, уз прикључену боцу инфузије, у инвалидским колицима, линковима из болница…

Код нас увек буде крив позивар или портир.