Наше паре, а дугови туђи

Држава је сама себи забола трн у ногу одлуком да уместо несавесних послодаваца радницима за последњих 10 година уплаћује доприносе за пензијско и инвалидско осигурање и тако им повеже стаж. Можда би тај трн мање болео да уместо преседана таква одлука владе није постала неписано правило, које је ових дана оспорио Уставни суд.

Ако би се поштовала одлука суда, што не би смело да се доводи у питање, оних 300.000 радника и новопечених пензионера којима је стаж у међувремену повезан, требало би да остане без овог стеченог права, а пензијски фонд би паре које је добио за уплату доприноса морао да врати.

И шта сад? По свој прилици ништа.

Министар рада Расим Љајић спас види у банкама које би од 1. јула зараде клијентима могле да исплаћују само уколико послодавци пре тога измире обавезе за своје запослене, односно плате им доприносе за пензијско и инвалидско осигурање.

Банкама, с друге стране, не пада на памет да се баве послом који је у надлежности Пореске управе и зато чекају одговор Уставног суда коме су се обратиле за проверу уставности прописа којим им се налаже таква обавеза, будући да банке нису порезници нити то треба да буду. Наплата, па и контрола уплате пореза је ствар државе, а не банке.

За све то време нико не одговара на питање шта ће бити с оним преосталим радницима, чија су предузећа такође у процесу приватизације и којима послодавци, па и држава као газда, не плаћају обавезе лишавајући их тиме права на спокојнију старост.

Посебно је питање шта ће и ко ће повезати стаж онима чије су фирме у стечају, а из чије стечајне масе није остало ништа, па због тога радници не могу очекивати да им се рупа у стажу попуни.

Својевремено је приватним послодавцима држава обезбедила петогодишње кредите са каматом од 11,75 одсто, да би уплатили доприносе запосленима. Мада је камата повољна, од 184 пријављене фирме, само шест је успело да обезбеди хипотеку и плати доприносе својим радницима.

За све то време нико не пита порезнике ко их је овластио да толеришу послодавцима овакво безакоње. Порезници су ти који је требало да буду главни контролори наплата доприноса.

Да ствар буде гора, порезници су до пре неколико месеци имали обавезу чувања тајни највећих дужника за неуплаћивање доприноса! Дакле, уместо да буду кажњени макар јавним жигосањем, послодавци су били заштићени као бели медведи.

Држава је у међувремену повезала 117.000 година радног стажа, док око 20.000 предузећа и око 40.000 предузетника дугују држави око 134 милијарде динара неуплаћених доприноса, што значи да сваком раднику дугују по три године радног стажа.

Сви су изгледи да ће држава неуставно правило морати да преведе у могуће. На прагу је 1. јули, а од посла с банкама, како ствари стоје, мрка капа. Болећивост државе и тетошење лоших послодаваца, па и процеса приватизације, мораће, по свој прилици, опет да плате порески обвезници. Односно сви ми.