Nekoliko budućih doktora nauka sa Univerziteta u Novom Sadu uskoro će spakovati kofere i potražiti radno mesto  u inostranstvu. U Srbiji, kažu, ne mogu da nađu posao u struci, ne mogu da planiraju budućnost i imaju utisak da ovde nikome nisu potrebni. Budući molekularni biolog tvrdi da u našoj zemlji za njega nema posla, a „napolju” ga čekaju raširenih ruku – uz platu nude stan, mogućnost napredovanja...

Ovo su samo neki primeri „odliva mozgova”, karakteristični za devedesete godine prošlog veka, ali taj trend se, očigledno, nastavlja sve do današnjih dana. Decenijama se, međutim, nastavlja i pasivan odnos države prema mladim ljudima u čije je višegodišnje školovanje sama ulagala novac. Ulagala je u njihovo usavršavanje, stipendije, seminare, studijska putovanja... A onda je sebi dozvolila luksuz da ovi mladi ljudi odu u druge zemlje gde više znaju da cene njihovo znanje stečeno u Srbiji, njihove kvalitete i želju da napreduju.

Istovremeno, država se decenijama ponašala inertno i prema mnogobrojnim stranim studentima koji su se školovali u Srbiji u vreme dok je bivša Jugoslavija bila aktivna u Pokretu nesvrstanih. Veliki broj njih, posle stečenog doktorata kod nas, vratio se u svoje zemlje, a neki od njih su sada na uticajnim mestima. Mi, međutim, nismo održavali kontakt ni sa njima, pa Srbija ne može da računa ni na bilo kakvu podršku ovih stranih studenata.

Paradoksalno zvuči da u bazi podataka nadležnog ministarstva postoji evidencija o 600 mladih naučnika iz Srbije koji rade i žive u svetu. Ovaj broj je, naravno, daleko veći, negde se pominje i broj od 20.000 naših ljudi čije znanje koriste druge zemlje. Privatna baza podataka prodekana FON-a govori o 7.000 evidentiranih doktora nauka koji su posao i budućnost pronašli na raznim kontinentima naše planete – najviše ih je u Americi, čak oko 2.400. Entuzijazam ovog profesora koji je utrošio decenije na prikupljanje informacija o našim naučnicima u svetu još više dolazi do izražaja kada se poredi sa podacima Ministarstva prosvete i nauke – koji su očigledno nedovoljni. I pokazuje da se do dragocenih podataka o ovim stručnjacima može doći, ali je potrebno malo više truda i volje da se to i uradi. Nadležni, očigledno, nemaju ni jedno ni drugo.

A podaci o našim stručnjacima u svetu jesu važni. Pomoću njih država može da ostvari kontakt sa ovim doktorima nauka, da ih pozove da dođu na seminare, da pomognu zemlji iz koje su potekli i gde su se školovali, i to u oblastima u kojima su stručni, a koje su kod nas u zapećku.

Od 7.000 naučnika koliko ih je evidentirano u privatnoj bazi podataka, sigurno bi se mnogi odazvali pozivu. I došli da posavetuju, pomognu, pruže podršku da razvijamo nauku, proizvodnju, zdravstvo... Takva pomoć nam je preko potrebna. Možda bi se neki od njih i vratili u Srbiju kada bi im se ponudili bilo kakvi uslovi rada. Jedino što nema ko da ih pozove.