Исказана привлачност политичког ислама на првим слободним изборима по арапском свету изазвала је разочарање Запада и подгрејала сумње да ће „Арапско пролеће” блискоисточне деспоте заменити исламским законодавством, шарија.

Успех исламиста Ен Нахде на октобарским изборима у Тунису, највећи број гласова додељен у петак исламистима мароканске Партије правде и развоја и очекивано највећи број гласова које ће однети египатска исламистичка Партија слободе и правде на изборима у Египту поново актуелизују питање могу ли ислам и демократија заједно.

Победничке странке тврде да припадају умереном крилу ислама и позивају се на модел Турске где владајућа Партија правде и развоја већ читаву деценију ислам у демократском миљеу комбинује са секуларним наслеђемАтатуркове државе и пореди се са демохришћанима на Западу.

Истовремено, снажно секуларно наслеђе требало би да представља брану продорамилитантнијем или конзервативнијем исламу, иако је секуларизација, почета у региону крајем 19. века, на неки начин одговорна за садашњи успон слогана: „Ислам је решење”.

Секуларизација је увек долазила споља: прво од колонијалних сила, потом од идеолошких такмаца у временима „хладног” рата. Совјети су, подједнако као и Американци, подржавали ауторитарне режиме чији је задатак био да спрече исламизацију. Била социјалистичка или капиталистичка, била је ауторитарна.

Тако је већина муслимана током значајног дела своје историје живела под режимима који су имали слабашну везу са традиционалним нормама ислама. Властодршци су их се придржавали тек толико да би у очима верника легализовали своју власт.

Сви претходни модели демократизације региона инвазијама и окупацијама, од колонијалних времена до Џорџа В. Буша, показали су се катастрофалним и умногоме су криви за опште деценијско назадовање арапског света.

Ефекат је био двострук: с једне стране удаљавање власти од сопственог становништва чији је живот дубоко укорењен у вери, с друге стране радикализација одбачених који су решења почели да траже у светом рату, џихаду, и ортодоксним тумачењима шарије.

Исламски тренд окренуо се против Запада и Истока, али и против корумпираних сопствених режима.

Иако ислам није био покретачка енергија Арапског пролећа, дотле прогањани и забрањивани исламисти брзо су се прикључили – и освојили срца и душе великог дела арапског света, монархија и република, конзервативних и либералних.

Разумљиво. Ислам није само џамија. Ислам је банкарство, музика, облачење, брак, храна… Живот муслимана јасно је омеђен: потпуна потчињеност једном богу – Алаху, једном пророку – Мухамеду, и једној књизи – Курану, уз допуну да живи у складу са „адетима”, казивањима и делима пророка.

Логично је онда да је ислам и политика. Свет ће морати да се навикне на чињеницу да демократија у многим арапским државама једноставно није могућа без снажних исламских странака.