Неисплатив посао

Коначно добисмо и стамбене кредите у динарима. На тај потез одважила се једна од „домаћих банака са страним капиталом”. То за ову причу није од превеликог значаја, јер управо та и остале такве банке држе чак 90 одсто банкарског потенцијала у Србији, па је сасвим природно да тако нешто и понуде.

Проблем је, међутим, у нечем другом. Реч је о неисплативом послу.

Узети стамбени кредит од 2,4 милиона динара или 24.000 евра на 25 година уз камату од 17,63 одсто више је него економско самоубиство. За толики зајам и на тај рок, овлашном рачуницом, треба вратити и платити безмало десет милиона динара или сто хиљада евра. Безмало четири пута више од основног дуга. Одиста – коме и чему треба оваква понуда? Само да би је имали на списку „производа” и да би се подичили како динаризација, као покрет за већи повратак националној валути, није потпуни промашај. Можда.

Шта год од свега тога било оваква понуда говори, међутим, о нечему много дубљем и поразнијем по нашу економију и укупне финансије. А то је да смо овакви какви јесмо – са инфлацијом од преко осам одсто, по чему смо уз Белорусију рекордери у Европи, високом референтном каматом Народне банке, сломљеном привредом, оронулим стандардом, високом незапосленошћу, изван нормалних економских токова.

То управо најбоље показује камата на динарске стамбене зајмове. У њој све стоји као на скенеру – референтна каматна стопа НБС од десет одсто и очекивана стопа инфлације од 6,3 одсто.

И да невоља буде већа – то је најниже што се може дати. Све што би банка понудила испод те црте било би ризично по њу и водило би у сасвим изгледан губитак. А то банке неће.

У Србији је на десетине хиљада људи без свог крова над главом иако по последњем попису имамо кудикамо више станова и кућа него домаћинстава. Али то је прича за себе. Питање је како уз овакве и сличне каматне стопе, на евре, пошто смо се опекли на швајцарским францима, можемо да пробудимо грађевинарство, привредну активност, инвестиције…

Тешко. Готово немогуће. Зато је право питање, пред усвајање буџета за идућу годину, а поучени примерима ЕУ, како пронаћи средства и моделе да се ствари помере с мртве тачке, а да не потонемо у дубљи буџетски дефицит. Реформама? Којим? У којим околностима? Предизборним? Свеукупној кризи политике и ауторитета? Коначно ко је тај ко ће рећи – овако треба и за ким ваља поћи, када и у ЕУ, чија је свака звездица симбол демократије, цео антикризни посао воде два-три човека?

Питања је, као и увек, много више од ваљаних одговора, али док с нестрпљењем очекујемо вест о кандидатури за ЕУ, чије добијање или одлагање неће ништа драматично променити, ваља се позабавити реалном економијом од које се заправо живи. А то значи и узроцима толике скупоће новца с којом су нам потпуно везане руке. Можда ту леже сви одговори за неке будуће реформаторе.