Неописива лакоћа умирања

Тек када је интернетом „прострујао” видео-снимак Халида ел Хамада, једног од лидера сиријских побуњеника, како једе органе убијеног сиријског војника, сиријска драма скочила је поново на ударне стране светске штампе и прогурала се међу вести ТВ станица. Тек када су медији и јавност видели сурови злочин у ком је локални побуњенички вођа јео, како се у први мах веровало, срце противничког војника (накнадно је признао да је јео плућа), јавност се згрозила и „приметила” да се тамо негде ратује и да људи свакодневно гину.

Међутим, „брига” је трајала још само један дан када је амерички магазин „Тајм” успео да разговара са канибалом који је све то објашњавао осветом за, како је тврдио, злочине које је починио тај војник веран Башару ел Асаду. Одмах потом, људске жртве у Сирији су постале само један од података у извештајима о дипломатским напорима Запада и Русије да се дође до неког политичког решења у овој блискоисточној земљи.

Ни податак да је за нешто више од једног дана око 100 људи погинуло у борбама око стратешки важног града Кусајр није засенио чињеницу да су међу мртвима пронађени и припадници шиитске екстремистичке групе Хезболах, чија је база у Либану. Једноставно, људи и жртве су постали само бројеви, док се интересовање усредсређује само на то ко је на чијој страни и да ли и нови играчи улазе у ову својеврсну виртуелну ратну игру међународних односа.

Ипак, ове жртве могу врло лако да дођу у жижу интересовања, али само на почетку сукоба или онда када се користе као оправдање за реализацију неке интервенционистичке мере са стране, која опет неминовно доводи до нових жртава.

Ова неописива лакоћа умирања која све мање интересује људе није никаква новина, већ је постала саставни део савременог ратовања. То што је само јуче и прекјуче у експлозијама широм Ирака погинуло више од 100 људи, мало кога више интересује. Чињеница да је у терористичким нападима у Ираку само у априлу ове године погинуло више од 700 Ирачана, чини се, брине само људе у Ираку, док је остатак света потпуно огуглао на ове жртве – и у Ираку и Авганистану.

Осим што је јавност већ огуглала на информације о људским жртвама у овим државама, овој „неописивој лакоћи умирања” доприноси и оно неписано правило из редакција америчких листова да је „један погинули ватрогасац у Бруклину вредан као пет енглеских бобија, који су вредни као 50 Арапа, који су вредни као 500 Африканаца”. Слично неписано правило важи и у медијима осталих земаља, па тако медијима у Великој Британији „стотину Пакистанаца који се сурвају у аутобусу са планине чине мању причу од три Енглеза који се даве у Темзи”.

Што нам је даље тај неко ко гине, то је мање човек за нас. Неподношљива реалност је постала таква да нам срце проради тек када видимо да је неко неком кренуо да једе срце. Али буквално.