Komšija koji stalno sumnja u tačnost pijačnog kantara smatra da kretanja na globalnim terazijama podupiru njegovu podozrivost. Ničemu se više ne zna prava mera, zaključuje, na osnovu izveštaja po kojima nije izvesno šta je teže a šta lakše ni u odnosima na najvišem, nacionalnom i internacionalnom nivou.

Nema ravnoteže, uvek nešto preteže, žale se i političari. Najnoviji povod za takvu onespokojenost, nađen je u okolnosti da se odlaže samit SAD i EU, čije je rotaciono predsedništvo sada u rukama Španije, jer se ispostavilo da na skup, čije je održavanje Madrid planirao za maj, „neće moći” da dođe šef Bele kuće Barak Obama.

Otkud ta neusklađenost među tradicionalnim partnerima – pitanje je na koje su ponuđeni vrlo različiti odgovori. Vašington je poručio da Obama „nije ni planirao učešće, pa da ga nije ni otkazao”. Analitičari širom Starog kontinenta su, pak, stvar doživeli kao „slučaj koji dokazuje da Evropa gubi globalni značaj, pa da više nije prioritetni partner ni Americi kao glavnom svom savezniku”.

Amerika pojačava „intimizaciju” preko Pacifika a slabi tradicionalnu vezu preko Atlantika, slute Evropljani. Naročito strepe od „Kimerike” ili „Grupe 2”, kako se već naziva prožimanje Kine i Amerike, uz slutnje da bi taj tandem mogao da oblikuje međunarodne svetske odnose u ovom veku.

Zebnje su šire, kao i konkurencija. Učvršćivanje transatlantskih veza je neophodno da Evropa i Amerika spreče da im ulogu globalnih lidera preuzmu Kina, Indija i druge rastuće sile, ističe se u „Vašington postu”, kao iskaz španskog premijera Hozea Luisa Rodrigesa Sapatera.

Pretpostavlja se da će Obama doći u Evropu (Lisabon) na samit NATO-a, predviđen za novembar, a možda i ranije ako s Moskvom utanači sporazum o smanjenju nuklearnog naoružanja. Dosad je, navode hroničari, u Evropi već bio šest puta, više nego iko od njegovih prethodnika, što je činjenica koju je francuski predsednik Nikola Sarkozi verovatno imao u vidu kad je rekao da je „previše i samita i gubljenja vremena”.

Da nije tih „jalovih preteranosti”, Obama bi najverovatnije „našao vremena” (kao što ga je našao za najavljeni martovski put u Indoneziju, gde je četiri godine pohađao osnovnu školu i gde mu je ovih dana podignut spomenik pod nazivom Mali Barni) da dođe u Madrid, ocenjuju eksperti. Za „gubljenje vremena” po inostranim turnejama, od kojih se ne očekuju opipljive koristi, više niko nema volje, pogotovu što sve pritiskaju domaće nevolje, konstatuju takođe.

Smatra se, uz ostalo, i da je spoljnopolitičku aktivnost Bele kuće „racionalizovao” rezultat nedavnih izbora u Masačusetsu, kada su Obamine demokrate izgubile (zbog unutrašnjopolitičkih neostvarenja) senatorsko mesto koje su neprekidno držale decenijama. Odavno, reklo bi se, jedno lokalno glasanje nije tako bitno uticalo na globalni kurs.

Američkoj vlasti ništa sada nije važnije od sređivanja unutrašnje situacije, poremećene prevashodno finansijskim lomovima, pa će zbog toga trpeti sve spoljne veze koje joj ne služe ostvarivanju tog cilja, misle poznavaoci. Sličan kriterijum prevladava i kod drugih.

Posle bipolarnog sveta (SAD – bivši SSSR) i jednopolarnosti (SAD) nismo dospeli do multipolarnosti koju su mnogi propovedali, već do situacije u kojoj više nema nijednog centra odlučivanja ni u savezničkoj hijerarhiji a kamoli u ime svih, proizlazi iz napisa britanskog globaliste Timotija Gartona Eša u „Gardijanu”. Pojavile su se, istovremeno, teze da nema ni sasvim podesnih kandidata za novo liderstvo.

Pa se prebacuje: Americi – pomanjkanje vizije dugoročnije od izbornog ciklusa, Kini – odsustvo demokratije, Rusiji – pretenzija da energetskom premoći nadoknadi strateški gubitak, Evropskoj uniji – da još nije funkcionalno objedinjena, Ujedinjenim nacijama – da nemaju snage da usklade te i još veće globalne neuravnoteženosti… Pogrešno bi, međutim, bilo da se iz navedenog zaključi kako „svako sada može da nekažnjeno radi šta hoće”.

Međunarodna zajednica, šta god to značilo, jedva čeka priliku da se pojavi neko oko čijih bi zastranjivanja mogla da se harmonizuje. Ali šta bi to trebalo da bude, kad nisu ni tako veliki izazovi kao što su izraelsko-palestinski konflikt, korejska naelektrisanost, Irak, Balkan, Iran, Kavkaz, Somalija, indijsko-pakistanska napetost, terorističke diverzije, klimatski lomovi, pa ni avganistansko bojište kao jedno od retkih na kome je globalizam izražen velikom međunarodnom intervencijom pod okriljem Saveta bezbednosti UN?

Nagađanjima – široko polje. Od iskustva koje uverava da „nije mogućno celom svetu ugoditi”, do napomene književnog nobelovca Gabrijela Garsije Markesa da mestimično „stvarnost nadmašuje maštu”.

Na neuravnoteženim globalnim terazijama, najgore je dospeti u položaj u kakvom se našao Haiti. Da se svet oseti jedinstvenim i saosećajnim, tek ako, praktično, nestaneš. I bez prirodne katastrofe se još, začudo, pojavljuju kandidature za ulogu „mamca” takvom „opštem saučešću”…