Комшија који стално сумња у тачност пијачног кантара сматра да кретања на глобалним теразијама подупиру његову подозривост. Ничему се више не зна права мера, закључује, на основу извештаја по којима није извесно шта је теже а шта лакше ни у односима на највишем, националном и интернационалном нивоу.

Нема равнотеже, увек нешто претеже, жале се и политичари. Најновији повод за такву онеспокојеност, нађен је у околности да се одлаже самит САД и ЕУ, чије је ротационо председништво сада у рукама Шпаније, јер се испоставило да на скуп, чије је одржавање Мадрид планирао за мај, „неће моћи” да дође шеф Беле куће Барак Обама.

Откуд та неусклађеност међу традиционалним партнерима – питање је на које су понуђени врло различити одговори. Вашингтон је поручио да Обама „није ни планирао учешће, па да га није ни отказао”. Аналитичари широм Старог континента су, пак, ствар доживели као „случај који доказује да Европа губи глобални значај, па да више није приоритетни партнер ни Америци као главном свом савезнику”.

Америка појачава „интимизацију” преко Пацифика а слаби традиционалну везу преко Атлантика, слуте Европљани. Нарочито стрепе од „Кимерике” или „Групе 2”, како се већ назива прожимање Кине и Америке, уз слутње да би тај тандем могао да обликује међународне светске односе у овом веку.

Зебње су шире, као и конкуренција. Учвршћивање трансатлантских веза је неопходно да Европа и Америка спрече да им улогу глобалних лидера преузму Кина, Индија и друге растуће силе, истиче се у „Вашингтон посту”, као исказ шпанског премијера Хозеа Луиса Родригеса Сапатера.

Претпоставља се да ће Обама доћи у Европу (Лисабон) на самит НАТО-а, предвиђен за новембар, а можда и раније ако с Москвом утаначи споразум о смањењу нуклеарног наоружања. Досад је, наводе хроничари, у Европи већ био шест пута, више него ико од његових претходника, што је чињеница коју је француски председник Никола Саркози вероватно имао у виду кад је рекао да је „превише и самита и губљења времена”.

Да није тих „јалових претераности”, Обама би највероватније „нашао времена” (као што га је нашао за најављени мартовски пут у Индонезију, где је четири године похађао основну школу и где му је ових дана подигнут споменик под називом Мали Барни) да дође у Мадрид, оцењују експерти. За „губљење времена” по иностраним турнејама, од којих се не очекују опипљиве користи, више нико нема воље, поготову што све притискају домаће невоље, констатују такође.

Сматра се, уз остало, и да је спољнополитичку активност Беле куће „рационализовао” резултат недавних избора у Масачусетсу, када су Обамине демократе изгубиле (због унутрашњополитичких неостварења) сенаторско место које су непрекидно држале деценијама. Одавно, рекло би се, једно локално гласање није тако битно утицало на глобални курс.

Америчкој власти ништа сада није важније од сређивања унутрашње ситуације, поремећене превасходно финансијским ломовима, па ће због тога трпети све спољне везе које јој не служе остваривању тог циља, мисле познаваоци. Сличан критеријум превладава и код других.

После биполарног света (САД – бивши СССР) и једнополарности (САД) нисмо доспели до мултиполарности коју су многи проповедали, већ до ситуације у којој више нема ниједног центра одлучивања ни у савезничкој хијерархији а камоли у име свих, произлази из написа британског глобалисте Тимотија Гартона Еша у „Гардијану”. Појавиле су се, истовремено, тезе да нема ни сасвим подесних кандидата за ново лидерство.

Па се пребацује: Америци – помањкање визије дугорочније од изборног циклуса, Кини – одсуство демократије, Русији – претензија да енергетском премоћи надокнади стратешки губитак, Европској унији – да још није функционално обједињена, Уједињеним нацијама – да немају снаге да ускладе те и још веће глобалне неуравнотежености… Погрешно би, међутим, било да се из наведеног закључи како „свако сада може да некажњено ради шта хоће”.

Међународна заједница, шта год то значило, једва чека прилику да се појави неко око чијих би застрањивања могла да се хармонизује. Али шта би то требало да буде, кад нису ни тако велики изазови као што су израелско-палестински конфликт, корејска наелектрисаност, Ирак, Балкан, Иран, Кавказ, Сомалија, индијско-пакистанска напетост, терористичке диверзије, климатски ломови, па ни авганистанско бојиште као једно од ретких на коме је глобализам изражен великом међународном интервенцијом под окриљем Савета безбедности УН?

Нагађањима – широко поље. Од искуства које уверава да „није могућно целом свету угодити”, до напомене књижевног нобеловца Габријела Гарсије Маркеса да местимично „стварност надмашује машту”.

На неуравнотеженим глобалним теразијама, најгоре је доспети у положај у каквом се нашао Хаити. Да се свет осети јединственим и саосећајним, тек ако, практично, нестанеш. И без природне катастрофе се још, зачудо, појављују кандидатуре за улогу „мамца” таквом „општем саучешћу”…