Грчка се опасно повија под штрајковима због удара свакојаких дугова, али и најаве владе да се превелика потрошња мора свести на много мању меру од оне на коју је просечан Грк навикао. А дугови нису мали. Само према свету око 300 милијарди евра, али има и унутрашњих. Буџетски дефицит је 12,7 одсто БДП-а или четири пута више него што се „светим” споразумом из Мастрихта до јуче могло и замислити.

Сложној европској фамилији држава такав унутрашњи монетарни, а потом и концептуални удар дошао је у најлошијем могућем тренутку – када су поједине веће чланице показале прве веснике изласка из кризе. И шта су друго могли него да својој „несташној” егејској кћерчици прискоче у помоћ. За сада са 25 од неопходне 53 милијарде евра за ову годину уз давање опробаних лекова за такве ситуације, да повећа штедњу и смањи потрошњу. Тај зајам, уз темељит програм изласка из дужничке и економске кризе, Грчка и њених десетак милиона грађана мораће да плате кроз камате и нешто рђавији стандард од оног на који су навикли олако трошећи незарађено.

У целој овој причи има, међутим, један детаљ који понешто говори и о нама, који се, такође, довијамо да се искобељамо из свакојаких, па и буџетског дефицита, али нажалост немамо ЕУ. Ту је, међутим, ММФ, који смо сами призвали, али од кога Грчка, а поготово ЕУ, беже као ђаво од крста. Иако су из те светске касе поручили да су „вољни и спремни да пруже помоћ Грчкој на начин који грчке власти сматрају одговарајућим”, Грци и ЕУ не показују жељу и вољу за тим. Зашто?

Јер би се таква „помоћ” доживела као прећутна потврда да је евросистем немоћан да сам реши проблем који је настао услед великог буџетског дефицита Грчке, али од кога нису далеко Португал, Шпанија и Ирска.

ММФ је „спасилац у крајњој нужди” и чим нека земља затражи његову помоћ, тржиште то разуме као постојање ризика да ће евентуалне инвестиције бити без профита или чак с губитком. Европска монетарна унија стога настоји да реши проблем унутар „сопствених редова”.

Ми смо, међутим, у сасвим другачијој позицији. С мисијом ММФ-а смо завршили трећу туру преговора о свакој децималној запети за овогодишњу економску политику, а нарочито за расподелу буџета са свим дефицитима, али нам оста нејасно што се вредност динара колеба и како НБС није у стању да га стабилизује. А једно с другим не иде.

Тако ММФ за нас испаде нежељени спасилац. Не можемо без њега, јер нам је жирант, пошто се „прси” пред страним банкама и светским финансијерима, али је истовремено и кредитор, који поставља конкретне услове и правила економске игре. Они се могу свести на свега неколико речи – не можете трошити више од онога што имате, јер нећете бити у могућности да нам вратите позајмљено. Тачка и крај.