Neka kažu da sam lud, ali mislim da je vreme da se pojavi novi Robin Hud– ispovedaju se pojedinci širom sveta. Po njima: kucnuo je čas da se izvrši preraspodela sreće i nesreće, imanja i nemanja, da se od onih koji imaju previše prelije onima koji nemaju ni neophodno.

Oživljavanje dela legendarnog engleskog odmetnika, koji je oduzeto od bogatih davao siromašnima, okuplja raznovrsnu i ne baš povezanu družinu. U njoj je i anonimni uspešni kockar, samoprozvani „Robin Hud 702” (po pozivnom broju Las Vegasa) koji dobitke u kazinu razdeljuje nevoljnicima– za lečenje, otplatu dugova. A na svoj način– i oskarovci Rasel Krou i Kejt Blančet koji su nosioci glavnih uloga u još jednoj verziji filmovanih priča o „šervudskom hajduku”.

Pretpostavlja se da su među obožavaocima repriziranja smisla akcija pobunjenika iz 13. veka– i revolucionari i sledbenici pljačkaškog tandema Boni i Klajd i grčki demonstranti i mnogi drugi koji se osećaju ojađenima u finansijskom tumbanju, najvećem posle Drugog svetskog rata. Stvari su dogurale i do elitnih političkih diferencijacija: američka konzervativna opozicija prebacuju šefu Bele kuće Baraku Obami da reformskim nastojanjima „imitira Robina Huda”, koga „glume” i rukovodstva pojedinih zapadnoevropskih „države blagostanja”, latinoameričke levičarske vlasti, kineski lideri „fantastičnog spoljnotrgovinskog viška ostvarenog i uz pomoć nerealnog valutnog kursa”…

Pod naslovom „Vreme je za porez Robina Huda” oglasio se, u londonskom „Gardijanu”, i znameniti Džefri Saks (s njujorškog Univerziteta Kolumbija, specijalni savetnik generalnog sekretara UN Ban Ki Muna i jedan od predvodnika globalnog angažmana za iskorenjivanje bede i gladi u svetu). Pravi, zapravo, vezu između dva imena– razdvojenih sa sedam vekova i različitom metodologijom, a samo jednim slovom– Robin i Tobin.

Iskazuje se, naime, kao podržavalac teze pokojnog sunarodnika i dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju (1981) Džejmsa Tobina da treba oporezovati monetarne špekulacije na međunarodnom tržištu, makar sa samo 0,05 odsto. Dovoljnoda se sakupi suma od oko 400 milijardi dolara za pomoć siromašnim zemljama, računa nedavno osnovana organizacija, za podršku takvom rešenju, pod nazivom „Taksa Robina Huda”. Njenom se konceptu pridružilo 350 ekonomista iz 35 zemalja sa svih kontinenata.

Na raspoloživom prikazu te liste nisu primećeni potpisi iz nekih regiona među kojima je i Balkan. Eventualno zbog skromnosti uortačene sa samouverenošću, a verovatno i zato što još nisu spremni da takvu preraspodelu učine među akterima domaće scene. A na kojoj prevladava mnjenje da najbolje prolaze uglavnom oni koji pravila igre nadležno donose i oni koji ih nekažnjeno krše.

Države bi i svoje i globalne probleme, kakvim se ispostavljaju budžetski deficiti i berzanska zastranjivanja, bolje rešavale ako bi povećale porez bogatima nego ako teraju siromašnije da štede– slažu se Saks i pomenuta „grupa 350”. Ma kakvi, to je destimulativno i kontraproduktivno– odgovaraju branioci neprikosnovenosti slobode tržišta, čiji inicijatori finansijske drame u SAD– prema tamošnjim evidencijama– opet astronomski profitiraju na osnovu pomoći koju je država, zarad očuvanja sistema, prikupila od poreskih obveznika.

Saks i „grupa 350” njegovih kolega zalažu se za uvođenje „Tobin–Robin” dažbina da bi se ublažili globalni neskladi koji su (kako precizira Saks) ravni pitanju „života i smrti”. Podrazumevaju, čini se, da su savremene materijalne neuravnoteženosti i strateške nepravednosti– među bitnim izvorima i nacionalnih i internacionalnih potresa, od štrajkova do diplomatske jalovosti.

Moglo bi se, sledstveno, postaviti bar dva pitanja. Zašto se ne primenjuje pomenuti metod za ublažavanje tekućih lomova? I– zašto se od onih koji imaju previše ne oduzme malo da bi se smanjili rizici od povećanih siromašenja i pobuna onih koji nemaju dovoljno?

Odgovor je, na prvi pogled, jednostavan: nismo tako koncipirani niti smo se tako dogovorili. Na drugi pogled je stvar takođe jasna: koncipirano i dogovoreno– ne funkcioniše, jer je prekršeno. Ili, kako kaže španski ekonomista Husto Sambrana u madriskom „Paisu”– ispostavilo se da „nevidljiva ruka” tržišta, zamišljena da „privatne mane preobražava u javnu vajdu”, deluje tako da „privatne mane pretvara u opšte nevolje”.

I da čak odgovornost za aktuelnu krizu špekulanti prebacuju državi, jer „nije dovoljno regulisala tržište”, iako je time njima povlađivala, pa da „sada treba da ga reguliše”. Tako da njihova zastranjivanja reši zaduživanjem nedužnih.

Otuda, kao kontra – stvaranje „nove družine” Robina Huda. U kojoj su i savetnik generalnog sekretara UN i on sam, i preporuke drugih tela svetske savesti, i potomci postojbine demokratije, i samarićanin iz Las Vegasa, i 350 globalista, i holivudski spektakl, i milijarde ojađenih.

Malo li je? Jeste. Evo im – još jednog glasa…