Нова дружина Робина Худа

Нека кажу да сам луд, али мислим да је време да се појави нови Робин Худ– исповедају се појединци широм света. По њима: куцнуо је час да се изврши прерасподела среће и несреће, имања и немања, да се од оних који имају превише прелије онима који немају ни неопходно.

Оживљавање дела легендарног енглеског одметника, који је одузето од богатих давао сиромашнима, окупља разноврсну и не баш повезану дружину. У њој је и анонимни успешни коцкар, самопрозвани „Робин Худ 702” (по позивном броју Лас Вегаса) који добитке у казину раздељује невољницима– за лечење, отплату дугова. А на свој начин– и оскаровци Расел Кроу и Кејт Бланчет који су носиоци главних улога у још једној верзији филмованих прича о „шервудском хајдуку”.

Претпоставља се да су међу обожаваоцима репризирања смисла акција побуњеника из 13. века– и револуционари и следбеници пљачкашког тандема Бони и Клајд и грчки демонстранти и многи други који се осећају ојађенима у финансијском тумбању, највећем после Другог светског рата. Ствари су догурале и до елитних политичких диференцијација: америчка конзервативна опозиција пребацују шефу Беле куће Бараку Обами да реформским настојањима „имитира Робина Худа”, кога „глуме” и руководства појединих западноевропских „државе благостања”, латиноамеричке левичарске власти, кинески лидери „фантастичног спољнотрговинског вишка оствареног и уз помоћ нереалног валутног курса”…

Под насловом „Време је за порез Робина Худа” огласио се, у лондонском „Гардијану”, и знаменити Џефри Сакс (с њујоршког Универзитета Колумбија, специјални саветник генералног секретара УН Бан Ки Муна и један од предводника глобалног ангажмана за искорењивање беде и глади у свету). Прави, заправо, везу између два имена– раздвојених са седам векова и различитом методологијом, а само једним словом– Робин и Тобин.

Исказује се, наиме, као подржавалац тезе покојног сународника и добитника Нобелове награде за економију (1981) Џејмса Тобина да треба опорезовати монетарне шпекулације на међународном тржишту, макар са само 0,05 одсто. Довољнода се сакупи сума од око 400 милијарди долара за помоћ сиромашним земљама, рачуна недавно основана организација, за подршку таквом решењу, под називом „Такса Робина Худа”. Њеном се концепту придружило 350 економиста из 35 земаља са свих континената.

На расположивом приказу те листе нису примећени потписи из неких региона међу којима је и Балкан. Евентуално због скромности уортачене са самоувереношћу, а вероватно и зато што још нису спремни да такву прерасподелу учине међу актерима домаће сцене. А на којој превладава мњење да најбоље пролазе углавном они који правила игре надлежно доносе и они који их некажњено крше.

Државе би и своје и глобалне проблеме, каквим се испостављају буџетски дефицити и берзанска застрањивања, боље решавале ако би повећале порез богатима него ако терају сиромашније да штеде– слажу се Сакс и поменута „група 350”. Ма какви, то је дестимулативно и контрапродуктивно– одговарају браниоци неприкосновености слободе тржишта, чији иницијатори финансијске драме у САД– према тамошњим евиденцијама– опет астрономски профитирају на основу помоћи коју је држава, зарад очувања система, прикупила од пореских обвезника.

Сакс и „група 350” његових колега залажу се за увођење „Тобин–Робин” дажбина да би се ублажили глобални несклади који су (како прецизира Сакс) равни питању „живота и смрти”. Подразумевају, чини се, да су савремене материјалне неуравнотежености и стратешке неправедности– међу битним изворима и националних и интернационалних потреса, од штрајкова до дипломатске јаловости.

Могло би се, следствено, поставити бар два питања. Зашто се не примењује поменути метод за ублажавање текућих ломова? И– зашто се од оних који имају превише не одузме мало да би се смањили ризици од повећаних сиромашења и побуна оних који немају довољно?

Одговор је, на први поглед, једноставан: нисмо тако конципирани нити смо се тако договорили. На други поглед је ствар такође јасна: конципирано и договорено– не функционише, јер је прекршено. Или, како каже шпански економиста Хусто Самбрана у мадриском „Паису”– испоставило се да „невидљива рука” тржишта, замишљена да „приватне мане преображава у јавну вајду”, делује тако да „приватне мане претвара у опште невоље”.

И да чак одговорност за актуелну кризу шпекуланти пребацују држави, јер „није довољно регулисала тржиште”, иако је тиме њима повлађивала, па да „сада треба да га регулише”. Тако да њихова застрањивања реши задуживањем недужних.

Отуда, као контра – стварање „нове дружине” Робина Худа. У којој су и саветник генералног секретара УН и он сам, и препоруке других тела светске савести, и потомци постојбине демократије, и самарићанин из Лас Вегаса, и 350 глобалиста, и холивудски спектакл, и милијарде ојађених.

Мало ли је? Јесте. Ево им – још једног гласа…