Стара руска изрека по којој „оно што је добро за Немца лоше је за Руса, и обратно”, озбиљно је доведена у сумњу после разговора председника Русије Дмитрија Медведева и немачке канцеларке Ангеле Меркел, уприличеног крајем протекле недеље у Јекатеринбургу, граду смештеном са азијске стране велелепне планине Урал. Али, осим упечатљивог оповргавања наведене изреке, сусрет двоје несумњиво водећих европских државника изнедрио је још једно важно сазнање. Наиме, по многима, управо се у Јекатеринбургу Медведев коначно представио као прави лидер своје земље. Укратко, стресао је са сопствених плећа сенку Владимира Путина.

Подсетимо, Медведев је почетком недеље (12. јула), током редовног консултативног састанка са дипломатама највеће државе на свету, извео праву малу револуцију – као спољнополитичке приоритете Русије означио је савезништво са Немачком, Француском, Италијом, САД, потом са азијским земљама и тек на крају савезницима из Заједнице независних држава (бивше совјетске републике). При томе председник је свима јасно ставио до знања: важни су резултати, а не стереотипи наслеђени из прошлости.

Истини за вољу, актуелни шеф руске државе није много скренуо са стазе коју му је утабао претходник, а садашњи премијер, Владимир Путин. Али оно што су приметили сви који су контактирали са руским лидерским двојцем јесте немала разлика у приступу поменутих различитим питањима – како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану. Ако је Русији после Бориса Јељцина и био потребан јак лидер попут Путина, а дефинитивно јој је требао, јасно је да је сада наступило време када је упутније радити „у рукавицама”. А поједини немачки пословни људи су својевремено преговоре са Путином оценили као „играње кола по кратеру вулкана”. Све је у реду док се не дође до теме која није по вољи премијера...

Медведев је прихватљивији преговарачима са запада, и то је чињеница око које није било спорења ни 2008. када је ступио у председничку канцеларију у Кремљу. Али као и сваком „новајлији” и њему је био потребан период прилагођавања новој улози. Не треба ни сумњати да му је Путин у томе у знатној мери помогао. Уосталом, њих двојица нису тандем створен преко ноћи и стицајем случајних околности. Напротив, стиче се утисак да су дуго, али приљежно вежбали, и увежбали, условно речено, игру „доброг и лошег полицајца”. О томе сведочи и чињеница да су партнери из света без проблема препознали ко ту глуми „доброг” а ко „лошег”, што је и био крајњи циљ „игре”.

Партнери са запада не крију да би били јако задовољни уколико би Медведев остао на председничкој функцији и после избора 2012. а у томе би улога немачке могла да буде од великог значаја. Сетимо се, опет супротно изреци о „добрим и лошим стварима за Русе и Немце”, сарадња Путина са бившим канцеларом Герхардом Шредером била је више него пријатељска. Њихова заједничка стратегија преточена је, између осталог, у пројекат цевовода „Северни ток” („Nord Stream AG”) којим би руски гас требало да доспе до западног дела Старог континента. Овај пројекат је додатно везао тамошње потрошаче за руске енергенте, што је у Москви примљено са великим задовољством. Заузврат, Путиновом другару Шредеру обезбеђено је, по силаску са политичке сцене, пристојно „ухлебље” на челу „Северног тока”.

Какве амбиције има Ангела Меркел, тешко је претпоставити. Ипак, чињеница је да чврстина везе Немачке и Русије прераста у нешто што је за друге велике европске земље попут Француске, Италије или Велике Британије далеко од достижног. Како рече један од учесника скупа у Јекатеринбургу, Медведев може са америчким председником Бараком Обамом да нашироко расправља о нуклеарним бојевим главама, али када је реч о инвестицијама, ту је – Немачка.

Састанак подно Урала наговестио је много више него што је то могло да се закључи пре његовог одржавања. Пре свега, руско-немачко стратешко партнерство (које се, према показатељима из марта, мери са, за сада недовољних, 20 милијарди долара) поприма сасвим нове, опипљиве облике који се јасно манифестују и кроз руску куповину 100 возова на електрични погон немачког произвођача „Сименс”. Вредност овог уговора износи 2,2 милијарде евра! Уз то, Медведев је, као што је најавио у понедељак на састанку са дипломатама, широм отворио врата и другим немачким компанијама и финансијерима. Друго, можда и важније, Берлин се у Јекатеринбургу наметнуо као главни мост ка Русији и за остале европске играче. А таква позиција сигурно годи.

Са друге стране, сваки добро обављен посао, посебно у финансијски посткризном времену, бележи се као нова позитивна рецка у каријери Медведева, који више не мора да крије да жели да буде први човек Русије и након 2012. Пољубац и букет цвећа којима је даривао Меркелову на опроштају у Јекатеринбургу то несумњиво показују.