Расим Љајић више неће бити на челу координационог тима задуженог за потрагу за хашким оптуженицима, али ће остати председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом. Оставка је, дакле, израз његовог признања да посао који му је поверен није и завршен, али се у суштини ништа неће променити. Љајић ће и даље остати једна од главних „адреса” за питања везана за испуњавање захтева Хашког трибунала, а бегунци за којима се трага до даљњег остају недоступни.

Корак који је Љајић предузео заслужује похвалу због тога што је оставка, нарочито ако се подноси добровољно, а не под принудом, заиста редак случај у српској политичкој пракси. То што је остао у Координационом тиму и задржао место председника Националног савета не може му се приговорити јер, искрено говорећи, реч је о местима за која се нико у Србији баш не отима. Пре би се могло рећи да је тиме показао како не бежи од посла него да само жели да покаже да је одговоран човек.

Али цела прича око оставке више је повод за озбиљно размишљање о позицији у којој су се нашле српске власти него за похвалу једном политичару. Проблем је у томе што је држава, како и сам Љајић каже, учинила све што је у њеној моћи да се испуне све обавезе према Хашком трибуналу, али ипак није успела да посао заврши до краја.

Или су, дакле, Ратко Младић и Горан Хаџић невероватно вешти, или државни органи нису довољно вешти. Опцију према којој се власт, заправо, и не труди довољно било би поштено искључити, будући да су то учинили и највиши представници Европске уније, подржавши укидање виза за грађане Србије и одмрзавање Прелазног трговинског споразума.

Србија, дакле, и у наредну годину дефинитивно улази са тешким бременом незавршене сарадње са Хашким трибуналом и то треба да буде озбиљан разлог да се службе задужене за тај посао замисле и покушају да поправе ефикасност. Јер, чак и ако се догоди да Србији половином идуће буде одмрзнут Прелазни споразум о стабилизацији и придруживању без хапшења Младића и Хаџића, даљи напредак у европским интеграцијама ће остати блокиран.

Осим тога, извесно је да би, одмах након испуњавања свих захтева трибунала, Серж Брамерц дао позитивну оцену и да би уследило одмрзавање ССП-а. Не би се, дакле, чекала средина идуће године, када главни тужилац подноси редован извештај, а Србија би ка Бриселу закорачила брже и одлучније.

Неки ће, можда, рећи да неколико месеци горе-доле и није тако битно и да је по политичку стабилност у земљи боље да ССП буде одмрзнут пре испуњавања свих захтева трибунала. Али такво питање је беспредметно с обзиром на чињеницу да је Србија прихватила надлежности трибунала и да има не само законску него и моралну обавезу да гони оптужене за ратне злочине, не калкулишући политичким разлозима.