Памћење у егзилу

Чули смо први ударац чекића у прислушну скаламерију америчке Националне безбедносне агенције (НСА), али нисмо видели да су конгресмени потпуно срушили шпијунску конструкцију постављену по мраку после 11. септембра, далеко од очију јавности заплашене причама о тероризму. Похвално је што Представнички дом и Сенат нису продужили важење члановима Патриотског закона на основу којих је влада правила досије о сваком телефонском разговору у САД. Ипак, за измене које су управо донели добили би млак и кратак пљесак.

Нови Закон о слободи забрањује поменуту праксу масовног праћења позива, у највећем броју случајева сасвим недужних грађана, али не зауздава НСА на другим пољима. Заговорници Бушовог начина борбе против тероризма ужаснути су тиме што Капитол хил није обновио Патриотски закон и потпирују страх од будућих напада налик на оне 2001. Са друге стране, политичари који су поносни на Закон о слободи све време се праве да су се они лично досетили да је нешто труло у држави Данској, заборављајући да одају признање узбуњивачу Едварду Сноудену, који нам је пре две године открио колико далеко и дубоко сежу пипци његовог некадашњег послодавца. 

КОГА БРИГА КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО: Да није било Сноудена свет не би знао да САД читају мејлове државника из савезничких земаља, док би Американци само наслућивали да њихова влада, противно духу устава, крши њихово право на приватност. Не само да је вашингтонски естаблишмент заборавио од кога је почела прича о масовном надзирању комуникација, већ је и даље намеран да том човеку суди за издају, због чега се он и даље крије у Русији. Парадоксално је да се закон мења управо због онога што је Сноуден обелоданио, а да је он и даље лице са потернице, принуђен на живот у егзилу.

И поред свега, овонедељна дешавања у Конгресу Сноуденова су победа. Уместо да као до сада захвата све телефонске позиве у земљи, влада ће убудуће морати да тражи налог за сваког појединачно, и то од суда који је досад називан тајним и који је лако одобравао све што НСА тражи, а који ће према слову новог закона постати отворенији. Досије о томе ко је кога звао, колико је трајао разговор и колико су позиви били чести чуваће телекомуникационе компаније, а не НСА, тако да ће обавештајци морати да уз судски налог траже информације о сваком понаособ.

ХЕРОЈ У МИШЈОЈ РУПИ: Све остаје исто за странце као и за Американце који буду у контакту са њима, тако да они и даље могу рачунати на прислушне уређаје своје владе, иако немају никакве везе са тероризмом. Није доказано да је администрација злоупотребила оно што је знала о грађанима –  да зову психијатра или лобисту – али нема доказа ни да је спречила иједан терористички напад тако што је шпијунирала и оне који ништа нису скривили.

Сноуден је у ауторском тексту у „Њујорк тајмсу” похвалио измене закључивши да је то резултат деловања обавештене јавности, али је додао да влада и даље прати интересовања корисника интернета, редовно бележећи ко шта претражује на „Гуглу”. Његов коментар је оптимистичан јер предвиђа успон нове генерације која одбија да јој вредности и начин живота одређује један једини догађај – 11. септембар.

ЗАР ИХ НИСМО ЦИВИЛИЗОВАЛИ: Можда је генерација о којој говори Сноуден решена да одлучује на основу аргумената, а не из бојазни од другог и другачијег, стварно иза угла, али још не на сцени. У Вашингтону још влада стара школа мишљења која сеје страх од тероризма. Лидер републиканске сенатске већине Мич Меконел грми на сав глас да су САД остале без оружја у борби против Ал Каиде и Исламске државе. Демократa Дајен Фајестин, позната по објављивању извештаја о мучењима у тајним затворима ЦИА, конзервативац и  спољнополитички јастреб Линдзи Грејем, данашњи директор НСА и некадашњи високи званичник ЦИА, сви одреда се питају колико је било паметно укидати Бушов закон у време када се САД суочавају са највећом опасношћу од зла попут оног које је пре 14 година однело 3.000 људи.

Ако је стварно тачно оно што они тврде –  да се САД никада нису налазиле пред већом претњом од тероризма – не можемо да се не запитамо чему онда окупације Авганистана и Ирака, неколико хиљада мртвих цивила у ударима дронова Пентагона од Сомалије до Пакистана, чему, побогу, прислушкивање недужних својих и туђих држављана, па чак и савезника? Или је реч о „миту о свеприсутном непријатељу”, како амерички политиколог Џон Мјулер назива потпиривање страха од оних који наводно мрзе Америку да би естаблишмент оправдао поход на блискоисточна нафтна поља и профите индустрије наоружања или је „највећи непријатељ цивилизације” стварно пред вратима, али би онда ваљало преиспитати колико је досадашњи рат против њега био делотворан.