Панкерско разоткривање цркве

Надежда Толоконикова, Марија Алехина и Јекатерина Самуцевич нису ни сањале да ће једног дана људи у више од 60 метропола широм света подићи глас у њихову одбрану, а да ће се светске музичке звезде утркивати ко ће их више подржати и позвати да наступају са њима. Чланице руске панк групе „Пуси рајот” прекјуче су биле праве звезде светске медијске сцене иако су осуђене на по две године затвора због „хулиганства мотивисаног верском мржњом”.

Њихов фебруарски антирежимски перформанс у којем су у храму Христа спаситеља у Москви отпевале своју песму „Богородице, склони Путина”, као и цео судски процес који је уследио, постали су симбол неуспешних покушаја руског друштва да досегне европски ниво демократичности, слободе говора и поштовања људских права. Премда је мета њихове панк молитве – руски председник Владимир Путин – јавно истакао да оне не би требало да добије строгу казну због тог инцидента, одређивање затворске казне постало је јак аргумент за све оне који тврде да је Путинова Русија аутократска и да угрожава слободу говора и право на критику власти.

Међутим, процесом против панкерки не само што је изгубио Путин, већ је изгубила и Руска православна црква (РПЦ) јер се отворено ставила у одбрану политичке власти а под плаштом „заштите верника”. РПЦ је жестоким инсистирањем да панкерке буду кажњене прекинула традицију да не улази у конфликте са руском интелектуалном елитом и средњим сталежом који већински живи у Москви и Санкт Петербургу. Овим ће се у тим срединама пре РПЦ само повећати негативно расположење младих људи, који теже либералним и демократским моралним вредностима и који знају да би се овакав политички протест у већини европских земаља завршио у најгорем случају подношењем прекршајне пријаве.

Док су чланице „Пуси рајот” слушале судију како им чита пресуду, руски патријарх Кирил Први је у суседној Пољској са предводником Епископата Пољске католичке цркве надбискупом Јузефом Михаликом молио за помирење два народа. Иако међу Пољацима доминира проамеричко расположење, које се огледа у великој подршци учешћу у НАТО-у и одбијањем било каквог утицаја Москве, Руску православну цркву и Пољску католичку цркву спаја једна ствар – обе жестоко нападају западноевропске либералне вредности. И то пре свега оне вредности које се сматрају за основ савремене Европе: право на изражавање сексуалне оријентације, право на абортус, пуно право слободе изражавања…

Недавно је пољски надбискуп Јузеф Михалик нагласио да „данас западни свет систематски напушта основне етичке вредности морала, доброте и природног закона”, додајући да православни оци деле његово становиште. Упркос залагањима црквених веледостојника за доброту и моралну чистоту у којој, према њиховим мерилима, нема места за хомосексуалце и све оне који сумњају у потпуну моралну узвишеност црквених организација, управо подаци из црквених редова руше њихов кредибилитет.

Док се жестоко противе геј парадама и абортусима, свештеницима очигледно не пада тешко да крше догме којих су се прихватили. Томе најбоље сведочи недавно објављени резултати истраживања социлога религије у којима се наводи да чак 60 одсто свештеника у Пољској крши целибат и има љубавнице. Штавише, око 10 до 15 одсто њих има и децу за коју се месечно издржавање плаћа обично из специјалних црквених фондова.

И у Католичкој цркви и у православним црквама „тате у мантијама” увек добију црквени опрост, док хришћанска самилост некако увек изостане према онима који своју срећу налазе у истополној љубави. Управо на том испиту основних етичких вредности морала и доброте падају бројни црквени веродостојници, не схватајући да верници и те како виде двоструки морал – када свештеник, с једне стране, има љубавнице, а с друге стране, прогања туђу „недозвољену” љубав.

Црквени врхови ретко желе да чују ову критику верника па чак и оних из својих редова. Тако Москва није схватила упозорење руског ђакона и теолога Андреја Кулајева да ће РПЦ да штети ако девојке из „Пуси Рајот” буду дуго у затвору. Истинитост тога су потврдиле промене ставова у јавном мнењу Русије, у којем је у марту осуда панкерки уживала 50 одсто подршке а на крају процеса спала на 30 одсто.

РПЦ очигледно засад не жели да прихвати друштвену реалност и сматра да ће задржати свој утицај искључиво кроз сарадњу са властима и ултранационалистичким круговима. Али, времена се мењају. И конерзвативизам добија савременији облик. Што пре црквени веродостојници то схвате, то ће задржати више верника уз своје скуте.