Од десет дипломираних студената Електротехничког факултета ниједан није прихватио понуду једне домаће ИТ компаније да ради за њу и остане у Србији. Сваки од тих младих грађана уверен је да Србија није добро место за живот и грађење каријере. Сви они траже посао у Америци или у некој од земаља Европске уније.

У чекаоници Националне службе за запошљавање највише је младих, две трећине оних између 22 и 32 године нема посао, а ни идеју како ће се запослити. Они не виде и не разумеју причу о бољем животу, њихова животна оријентација смештена је у оквир распусног, згубиданског начина живота на „Фарми” и трпљења неизвесности која нагомилава агресију.

Једни, вођени личном одлуком и слободном вољом, одлазе у иностранство незадовољни будућношћу коју виде. Други долазе у Београд да своју фрустрацију и незадовољство искале на улицама, вођени и манипулисани онима који модернизацију Србије доживљавају као највећу јерес.

И једнима и другима заједнички именитељ је бесперспективност.

За младе и факултетски образоване Србија није довољно изазовна земља па своју шансу за постизање професионалног и животног успеха виде у некој другој држави. Средњошколци су, такође, уплашени за своју будућност. Сужена им је слобода да изаберу бољи живот и шанса да у њему успеју, а као кривца виде државу. Тако лако постају плен хулиганских група које организују и њима манипулишу разне друштвене и политичке организације, институције и покрети. Отуд дечурлија „из провинције”, коју комшије с презрењем гледају као згубидане постају регрути армије фудбалских клубова, борци за „крст часни” и чувари традиционалних породичних вредности. Ко год зађе у српске вароши већ шездесет километара јужно од Београда може да види смерне породичне младе људе са златним крстовима око врата како шетају бебе у колицима, друже се на пивским забавама и славе породичне славе, обавезно посте, не раде кад је црвено слово у календару и недељом обавезно одлазе у цркву.

Шта их већ сутрадан води на београдске улице да тренирају нетолеранцију и кидишу на државне институције и урбане симболе?

Где смо то погрешили? Зашто Србија није амбијент у коме ће се највише ценити памет, креативност, знање, диплома, „десетка” на дипломском? Зашто самозвани традиционалисти и лажни национални романтици постају тако омиљено „штиво” и пожељан вредносни модел младих генерација у Србији?

У неким државама које су се у својој блиској историји суочавале са сличним проблемом као ефикасан лек примењен је модел такозване економске дехулиганизације (денацификације) друштва. Посла, посла и само посла. За све оне младе људе који данас или одлазе из Србије или долазе на београдске улице. Радно место значи перспективу, економску слободу и шансу за самопотврђивање. Дакле, извесну будућност.

То подразумева да политичка елита заврши модернизацију српског друштва и државе и да, пре свега, доведе до краја реформе економског и образовног система. Односно да престане да кокетира са свим врстама вредности и да буде највећи промотор европских вредности.