Dvadeset godina posle istorijskog samita u Rio de Žaneiru kada su prvi put posle završetka „hladnog rata” lideri i Istoka i Zapada razmatrali ekološke izazove sveta, planeta je u još gorem stanju nego pre. Klimatske promene su, kako je u svom izveštaju naveo generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki Mun, dostigle tačku sa koje nema povratka, pri čemu je ozonski omotač veoma daleko od toga da se oporavi, odnosno vrati na nivo koji je imao pre 1980. godine.

Dve decenije posle „istorijskog samita”, lideri su se opet okupili u ovom brazilskom gradu na samitu o održivom razvoju, ali ni sve gore zdravlje planete nije ih nateralo da postignu dogovor koji bi ih konkretnim ciljevima i rokovima obavezao da u budućnosti urade više na zaštiti prirode.

Možda najbolje o neambicioznosti svetskih državnika govori semantika sporazuma koji je ovih dana potpisan u Rio de Žaneiru. Prema analizi Svetskog fonda za prirodu, u dokumentu je čak 99 puta navedeno „podržati”, 50 puta je navedeno „ohrabriti”, a fraza „mi ćemo” pet puta dok „morati” samo tri puta. Očigledno postoji konsenzus lidera samo o lepim rečima koje, pak, neće spasiti planetu od zagađenja.

I ne samo od zagađenja, već je celokupni održivi razvoj planete u opasnosti. Budući da se svake godine broj stanovnika Zemlje poveća za 77 miliona, procena je da će 2050. na našoj planeti biti devet milijardi stanovnika. U situaciji u kojoj ni trenutna proizvodnja hrane ne podmiruje potrebe celokupnog stanovništva, UN procenjuju da te 2050, ukoliko ne dođe do dramatičnih promena u rešavanju klimatskih promena, proizvodnji hrane i snabdevanja pijaćom vodom, ukupnom svetskom stanovništvu će za podmirivanju potreba biti potrebne dve i po planete poput Zemlje.

Ne samo što čovečanstvo zasad nema rezervne planete sa kojih će da 2050. crpi resurse, već se i u aktuelnoj 2012. suočava sa užasavajućim problemima – bezmalo milijardu ljudi nema pristup čistoj vodi, milijardu i 300 miliona živi bez struje, 850 miliona ljudi odlazi u krevet gladno, a još milijardu njih nema ishranu koja osigurava sve sastojke za normalan život.

Iako će političari sada reći da svet drma ekonomska kriza te da se nema para za ulaganje u tehnologiju koja ne stvara ekološke probleme, stvarnost je zapravo drugačija. Protekle dve decenije, na svetskom nivou došlo je do povećanja ekonomskog rasta od oko 75 odsto. Dakle, i te kako je stvoren profit koji je mogao biti uložen u obnovljive izvore energije i „zeleniju” tehnologiju. Kriza je samo izgovor političara da, s jedne strane, ne dirnu u osinjak krupnog biznisa, a s druge strane, ne pokušaju da objasne svojim građanima da svi moraju da daju doprinos ozdravljenju životne okoline. Planeta, pak, ne priznaje izgovore političara već grozničavo kašlje zagađena milijardama tona ugljen-dioksida i metana, koji su glavni pokretači klimatskih promena.

Uprkos tome što se brzina povećanja temperature u poslednjih 50 godina udvostručila, i dalje ima onih naučnika koji tvrde da su sve ovo „uobičajeni i normalni” procesi, jer klima na Zemlji navodno ima tendenciju povratka nekadašnjoj atmosferi u kojoj je dominirao ugljen-dioksid. Za druge teoretičare, priča o klimatskim promenama je zapravo pokušaj svetskih centara političke i ekonomske moći da nametnu ovaj problem i da im to bude snažni instrument političkog pritiska.

U svakom slučaju, očigledno je da zemlje u galopirajućem razvoju, poput Kine, Indije i Brazila, ne žele da prihvate obavezujuće granice u ispuštanju smanjenja gasova, a od te obaveze se ustežu i industrijski razvijene zemlje, poput SAD, Japana i Australije, jer se plaše da će im to biti teret zbog kojeg će izgubiti ekonomsku trku na svetskoj sceni. U takvom ekonomskom rvanju, veliki nisu ni pomislili da razmotre predlog direktorke Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard da države uvedu poseban porez na ispuštanje ugljen-dioksida u atmosferu, što bi punilo državne budžete ali i podstaklo potrebu za razvijanjem i primenom ekoloških tehnologija.

Jedino Evropska unija ima jasno definisanu politiku smanjenja emisija gasova do 2020, ali dužnička kriza poprilično slabi moć Brisela tako da postizanje jakog multilateralnog ugovora o sprečavanju klimatskih promena zavisi poprilično od dogovora Vašingtona, Pekinga i Nju Delhija. Na to će se, prema svemu sudeći, čekati 2015. godina, ukoliko i tada uopšte bude došlo do ozbiljnog dogovora. Do tada će političari alarmantne probleme klimatskih promena rešavati samo ohrabrujućim rečima podrške. Te reči očigledno proizvešće samo još dodatnog toplog vazduha na i onako pregrejanoj planeti.