По глави ђака

Откако је почео штрајк просветних радника, а ускоро улази у пети месец, ђаци су у просеку изгубили по 100 часова. И то не сва деца. Јер, има школа у којима часови трају 45 минута, али и оних којима се час прекида на 30. минуту. У појединим школама је такво стање пуна четири месеца, у другима се мало штрајкује, па мало не штрајкује. Хаотично? Да.

Хајде да занемаримо ко је у праву – синдикат или Министарство просвете, хајде да занемаримо чињеницу да нам наставници васпитавају децу за у просеку 32.000 динара, колико ће добити након најављеног смањења због штрајка. Хајде да занемаримо и чињеницу да просветне власти имају пуно право да искористе сва законом дозвољена средства да би се стање у школама вратило у нормалу…

Хајде да причамо о деци.

Каже јуче моја другарица Ирена: „Рената је у школи од 14 до 16 и 20, са све одморима и тако већ три месеца… Као да сам је на курс уписала.”

Шта ће Рената да научи ове школске године? Да ли ће ту празнину неко да попуни и ко? Да ли ће њени старији другари успети да се спреме за матуру онако како би то урадили да нема штрајка? И шта ћемо са тим што ће у истом граду, у истој школи, у истој улици, бити ђака који су у овој школској години прешли све лекције, радили писмене задатке 45 минута, имали право да поправе оцене којима нису били задовољни, имали времена да спреме матуру и оних којима је све то ускраћено?

Шта ћемо на крају крајева и са наставницима? Шта ћемо са министром Вербићем? Зашто влада ћути? Зашто се толерише најдужи штрајк у српској историји, како тврде синдикалисти? Коме је у интересу да деца не науче, да наставници не уче, а да се Вербић због свега тога најчешће помиње као министар који мора и треба да буде „реконструисан”?

Овај штрајк мора да се оконча. Тачка. Не зато што стварно није фер што се истих 10 одсто скида и ономе у ЕПС-у који у просеку прима 70 хиљада и наставнику који нам учи и васпитава дете за 38.500 динара… И не зато што Вербић нема више ни механизама, а ни политичке подршке да врати часове на 45 минута у свих 1.700 школа.

Овај штрајк мора да се оконча због деце – зато што је ово не знам која по реду генерација у последњих 20 година која неће имати регуларну школску годину. Зато што ће ово бити ко зна која по реду генерација која неће моћи да каже – да, спојили смо две школске године без штрајка, без протеста, без скандала, без смене министра, без провале тестова, да не говоримо о бомбардовању, санкцијама и да не идемо толико далеко у прошлост…

Цех небриге за просвету плаћају наша деца, та иста деца на коју обратимо пажњу тек када постану део статистике о одливу мозгова и прорачуна о томе колико то кошта државу. Неко мора већ једном да каже да је било доста и да су наша деца једнако важна тема као и Тони Блер, „бусплус”, гас, нечији докторат или медијске слободе и женска права.