Поцрвенеле потернице

Михаел Шпинделегер, шеф аустријске дипломатијe, био је јасан у интервјуу за бечки „Курир”: „Према мишљењу наших стручњака за међународно право, екстрадиција Јована Дивјака Србији је незамислива”.

Дивјак, пензионисани генерал војске БиХ, иначе рођен у Београду и Србин по националности, ухапшен је 4. марта на аеродрому у Бечу и налази се у екстрадиционом притвору на основу потернице из Србије којом се терети за злочине над припадницима ЈНА из 1992. године у Добровољачкој улици у Сарајеву. Тада су убијена 42 војника као „глинени голубови” упркос споразуму о њиховом мирном повлачењу.

Аустријски министар је овом изјавом повредио независност аустријског правосуђа, најављујући каква ће да буде одлука.

Међународну потерницу за Дивјаком расписану на захтев Србије, преносе аустријски медији, „Интерпол је заправо већ одавно требало да анулира и зато што је у вези са истим случајем већ дошло до преседана када је у Лондону ухапшен некадашњи босански председник Ејуп Ганић, који није био испоручен Србији”.

Дакле, Јован Дивјак је само последњи у низу ког Србија потерницом, преко Интерпола, тражи због ратних злочина, а друге државе их ухапсе па пусте а не испоруче их Србији. Тако је било и са Тачијем, са Чекуом, Јуришићем, Пурдом...

Постало је правило да Србија направи халабуку у стилу – ево га стиже, судиће му се... , па се данима само о томе пише и наклапа а онда – ништа од изручења.

Колико пута је потребно да се „оклизнемо” и избрукамо пред међународном јавношћу, нарушимо међусуседске односе да бисмо пречистили све те црвене потернице. Зашто није укинута потерница, на пример, за Пурдом, ако се сада тврди да нема доказа против њега. Зашто се чекало да он буде ухапшен, па да се тек онда каже: „Немамо доказе”.

Злочин у сарајевској Добровољачкој улици се догодио и трагичан је, али није ли сврсисходније да у правим приликама и у билатералним односима захтевамо и стално подсећамо правосуђе и државу БиХ да мора да отвори, процесуира и казни кривце него да жмури над тим злочином.

Овако, непречишћене и недовољно документоване оптужнице, и на основу њих потернице, по природи ствари, уз све задате међународне околности, осуђене су унапред на неуспех.

Српски тужиоци се правдају да су предмети преузети од војног тужилаштва, које је у међувремену укинуто, и „да се само поступа по њима”. Бране се и да су већ око седам стотина таквих предмета „затворили” и да је остао „далеко мањи број”...

Споро и неспретно селекционисање и провера доказног материјала, из приложеног, кошта нас угледа и наноси нам велику штету.

Зато треба одмах повући све потернице иза којих не стоје докази ваљани за суд. А тамо где добрих и довољних доказа има нудити их јавно земљи у којој осумњичени живи. Ако се она оглуши о те доказе, тек онда треба поднети потерницу.