Прво је Борис Тадић рекао прошлог петка на Кипру: „Оно што сам увидео као потенцијални проблем, као што је било у прошлости за време влада Војислава Коштунице, јесте да се продају нека предузећа која остварују профите на тржишту Србије, а регистрована су на Кипру. Тада новац не иде у Србију већ у банке на Кипру”.

Пре неочекиваног потеза председника Србије, у пословним круговима се причало да се преговара о продаји „Делта максија”, а Тадићеве речи тумачене су као порука да не би било добро да се то догоди на начин како је продата „Делта банка” да ни динар од те трансакције не заврши у Србији.

Три дана касније новинска агенција Фонет је пренела вест новосадског недељника „Актер” да је Мирослав Мишковић у завршним преговорима за продају 51 одсто акција „Делта максија” белгијској групи „Луј Делез”.

Хитро је одговорила „Делта” демантујући да је у завршним преговорима о продаји трговинског ланца „Делта макси”.

Све је ово само наставак најновије рунда у дуелу предузетника и политичара која је почела изненадним доласком лидера једног од синдиката у клуб „Привредник”. Изненађење је било последица чињенице да су неки чланови клуба својевремено забрањивали оснивање синдикалних подружница у својим фирмама. Предузетници и радници хоће разговор са владом, хоће заједничку стратегију изласка из кризе, поручено је из „Привредника”.

Влада се нећкала, па пристала на разговор. Један од предузетника је предложио да се неке пропале фирме дају на управљање људима који су доказали да су успешнији од осталих. Нису успели да се договоре ни предузетници: да ли би радили за друштвено признање или за удео у профиту. И... тема је нестала из медија после седмодневног рециклирања у разним облицима и са сасвим опречним ставовима од „то нам је једини спас” до „хоће поново да се обогате на нашој сиротињи”.

Истина је да нико од постојећих предузетника не би био толико велик и толико успешан да макар у једном периоду није уживао наклоност политичара или државе, зовите то како год хоћете. И истина је да нема тог привредника који ће ово јавно да призна.

Истина је и да су сви политичари били макар у неком тренутку у срдачним односима са предузетницима и да су њихове странке свакако имале користи од тога. Тешко да ће и политичари то јавно да признају. Ево један опозициони се одрекао познанства са бизнисменом више пута него што се свети Петар одрицао Христа, иако се пре тога онолико хвалио тим познанством.

Интереси политичара и предузетника нису једнаки као што нису ни у Америци ни у Русији ни у Кини, и као што облици њихових односа нису исти у Вашингтону, Москви и Пекингу.

Чаркање политичара и предузетника занимаће Србију само ако јој донесе нове послове. Ако их не донесе, платиће то и политичари и предузетници – свако на свој начин.