Moguće i nemoguće su najpromenljivije kategorije u politici. Američki potpredsednik Džozef Bajden bio je juče u Beogradu najbolji dokaz za ovu tvrdnju.

Deo političke elite Srbije odmah je pitao kome Bajdenu da veruje: onom koji je kao senator za Srbe rekao da su „nepismeni, degenerici, silovatelji, ubice beba, kasapi i agresori” 1. avgusta 1993. godine na Si-En-Enu ili onome koji je kao potpredsednik SAD 20. maja 2009. u Beogradu poručio da su Srbi lider u regionu. Verovatno da prethodnog američkog predsednika Džordža Buša nisu mučile takve nedoumice. Verovao je Bajdenu kada je kao senator ohrabrivao napad Amerike na Irak, kao što nije sumnjao da se njegova politika promenila kada je postao vatreni kritičar politike Bele kuće prema Iraku.

Nema političara u Srbiji koji makar o jednoj stvari nije promenio mišljenje i način govora. Zato bi pitanje kome Bajdenu verovati, moglo da se smatra retoričkim. Kada ne bi bilo tako, javnost bi mogla svakog političara da označi prevrtljivcem, a donosioci najvažnijih odluka ne bi imali nikakvo pravo na promenu stava. U tom slučaju Boris Tadić bi morao večno da kohabitira sa Vojislavom Koštunicom, lider DSS bi morao da ostane pri stavu da je za Srbiju najbolji evroatlantski put, Tomislav Nikolić ne bi mogao da okrene leđa Vojislavu Šešelju...

Ali, sa sigurnošću se može tvrditi da će deo političke elite prečuti dve Bajdenove tvrdnje izrečene u Beogradu: da priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije i ulazak u NATO nisu uslovi za prijem Srbije u Evropsku uniju. Ako bi rekao da su te dve tvrdnje tačne deo političke elite izgubio bi značajan deo svoje politike.

Zato je Dragan Todorović, prvi radikal u zemlji, požurio da kaže da je Bajden u blagoj formi, koja treba da prevari građane, zapravo saopštio da Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova i Metohije. Kada to ne bi tvrdio Todorović više ne bi mogao da govori da je vladajuća elita ucenjena od Amerikanaca, da je prodala veru za večeru, da je izdala...

Nešto je blaži bio Slobodan Samardžić. On je pred dolazak Bajdena tvrdio da je osnovni cilj njegove posete zahtev da Srbija uđe u NATO. Bivši ministar za Kosmet nije komentarisao Bajdenovu izjavu o Srbiji i NATO koja je potpuno negirala njegove procene, ali je rekao da je u „Bajdenovoj izjavi prepoznao uslov da Srbija, makar prećutno, prizna nezavisnost Kosova”. To je prepoznao jer njegova stranka deo svoje politike zasniva na tvrdnji da vlada i predsednik Srbije na jedan ili drugi način priznaju nezavisnost Kosmeta.

Da su političari u Srbiji kao jednako verodostojne shvatili i Bajdenove izjave o Srbiji, Kosmetu i NATO-u i njegovu tvrdnju izrečenu u Prištini da Amerika podržava nezavisnost i integritet Kosmeta – politički život u Srbiji bio bi jednostavniji, a posao političara teži.