Zatvorska kazna od gotovo dva i po veka, koja je juče izrečena okrivljenima za učešće u ubistvu francuskog državljanina Brisa Tatona, sasvim sigurno, nikoga nije ostavila ravnodušnim. Ni advokate, koji tvrde da je 240 godina mladosti prodato za pare i funkcije, ni javnost koja će sada možda početi da veruje da je država postala sposobna i da konačno želi da se obračuna sa huliganima u navijačkim redovima. Ni stručnu javnost koja je još juče počela da komentariše kako je zadovoljna izrečenim kaznama, brzinom i efikasnošću suđenja… A ni međunarodnu, naročito francusku javnost koja veoma pažljivo čeka šta se dešava u ovom sudskom procesu.

Ovaj proces, hteli mi to da priznamo ili ne, postao je mera srpskog pravosuđa.

Činjenica je, prvo, da je od početka postupka do izricanja presude petnaestorici okrivljenih prošlo svega devet meseci. Reč je o velikoj brzini, naravno – za naše prilike i u našim okolnostima.

Sve je na jednom mestu, u fokusu: i dokazivanje reformisanog sudstva na delu, i norme pravosuđa za ubuduće i pritisak „spoljnih faktora”? Bićemo načisto onda, kada Apelacioni sud, kao drugostepeni, bude doneo odluku po žalbama koje će, na jučerašnje višedecenijske kazne, uložiti advokati okrivljenih.

A, do tada neka pitanja ostaju bez odgovora. Prvo, zašto je ubistvo stranog državljanina moralo da bude pokazna vežba zavođenja reda u nasilju na sportskim takmičenjima. Zašto neki drugi postupci u kojima su optuženi domaći huligani sa stadiona i terena tako ekspresno nisu dobili svoj epilog.

Dežurni kritičari će, verovatno, ovaj detalj dovesti u vezu sa željom Srbije da se što više približi Evropskoj uniji.

Srbija je u velikom zakašnjenju za Evropom u sprečavanju i kažnjavanju nasilja na sportskim terenima i oko njih. Svakako, treba podsetiti na najdrastičniji potez koji je svojevremeno povukla tadašnja britanska premijerka Margaret Tačer kada je oštrim kaznama iskorenila nasilje na fudbalskim terenima na Ostrvu. Baš u stilu njenog nadimka „gvozdena lejdi”. Takav „recept”, sigurno, bio bi od koristi i za srpsku boljku.

Do sada, nažalost, srpske vlasti, osim retkih primera, nisu nudile prave odgovore na provokacije i nedela nasilnika skrivenih pod okriljem navijača. Evropa, međutim, ne trpi „ponavljače”. Ona očekuje da se kandidati koji žele u njene redove pravovremeno prilagode pravilima igre. Ko to ne razume, sigurno, gubi.

Treba se iskreno nadati da je presuda u „slučaju Taton”, zaista, pravilno odmerena jer samo u tom slučaju biće i upozorenje svim nasilnicima da popustljivosti i praštanja više nema. A sigurno je i da će Evropa pažljivo pratiti rad reformisanog srpskog sudstva kako tragičan slučaj francuskog državljanina ne bi bio „naručeni izuzetak” već postulat pravilnog i pravičnog suđenja.