Правда у ромингу

Већ годинама Србија потражује око четири стотине људи који су ван домета српског правосуђа и правде. На листи су и криминалци, ратни злочинци, али и бивши политичари, нови богаташи, типови разних фела који су се огрешили о законе ове земље...

Прекјуче је један енглески суд, екстрадициони, у општини Вестминстер образложио одлуку да ратног председника БиХ Ејупа Ганића не испоручи Србији, речима да се ради о политички мотивисаном случају. Суд је критиковао Београд што је уопште покренуо овај случај.

Неколико дана раније, грчки Врховни суд је одбио захтев Србије за изручење Симеона Виловског, личног секретара владике Артемија, осумњиченог у Србији за злоупотребу службеног положаја. И он нам је лупио пацку!

„Оклизнули” смо раније и на потерницама са Хашимом Тачијем, па са Агимом Чекуом, па са Рахимом Адемијем. И свако од њих је био заустављен, „разматран”, па пуштен.

Да ли су, како тврде поједини наши званичници, наше потернице правно неутемељене, невешто написане, непотпуне… па испадамо пред светом неозбиљни, или је у питању нешто друго! И – треће!

Када неког ухапсе по Интерполовој потерници, зна се, следи поступак разматрања изручења. Министарство правде контактира Министарство спољних послова, које захтев за екстрадицију прослеђује колегама из земље у којој је ухапшена особа. Тамошње Министарство спољних послова прослеђује захтев за екстрадицију свом Министарству правде и онда се чека одлука надлежног суда о изручењу.

Интерпол се не бави ревизијом потерница било које земље, нити је то организација која врши проверу правне утемељености судских одлука суверених држава. Било је препуцавању око „случаја Ганић” да је Интерпол суспендовао српске потернице против неких челника у Босни.

Реч је, заправо, о судским одлукама појединих земаља, и то у сваком конкретном захтеву. Можемо само да нагађамо да ли на те одлуке утичу билатерални односи две земље или не, да ли има или нема притисака на тамошње судске инстанце, како нас третирају поједине земље...

Углавном – слабо нам иде. Није да нам ама баш никог нико не испоручује по нашим захтевима, јер има и тога, деси се, али треба рећи да су то углавном „ситне рибе”. Чим је неко иоле познат, више котиран на лествици кривице, око њега настаје проблем. На тој листи котираних, споменимо, тражимо Станка Суботића, Богољуба Карића, Мирјану Марковић, Марка Милошевића, Слободана Радуловића, Звездана Терзића... Суботића су у Русији ухапсили по нашој потерници, па пустили јер дело за које га наш суд терети, у тој земљи застарева после седам година. За Мирјану и Марка нема конкретног одговора. За Карића кажу да се заштитио азилом. И тако редом...

Преостаје нам једина могућност: да побољшамо свој међународни рејтинг, имиџ, или већ како се то зове. Да покажемо да смо доследна, чврста у својим ставовима и озбиљна држава. И да су нам и судови такви. Док то не успемо, добијаћемо овакве пацке!