Сви који се баве јавним и другим пословима дужни су да воде рачуна о јавном интересу – дакле и новинари и представници власти и лекари и наставници... Али, позиција из које то раде новинари битно се разликује од позиције осталих. Упроштено, новинар је дужан да у јавном интересу трага и за информацијама које неко (а обично власт) из ових или оних разлога жели да сакрије.

Отуда је било који облик мешања власти, компанија или јавног сектора у начин на који новинари раде свој посао нарочито осетљив и може се тумачити као израз жеље да се уреди осетљива област прикупљања и објављивања информација. Тиме се стварају услови да неко други, а не новинари и новинарске асоцијације, налаже шта треба објавити, а шта треба прећутати, шта заиста јесте у јавном интересу, а шта није.

Из истих разлога је потпуно разумљиво што су поједини новинари и медији, као и повереник за информација од јавног значаја Родољуб Шабић, оштро реаговали на Нацрт препорука за извештавање медија о медицини, документ који је, како се чини, рађен под покровитељством Министарства здравља. Чуле су се примедбе о „наредбодавном тону” у препоруци, као и примедбе на став да новина треба обавезно да наведе извор за информацију коју објављује.

Садржај препоруке свакако може да буде измењен, поготово ако се зна да је документ окарактерисан као нацрт. Али, овде није реч само о садржају, него пре свега о процедури и редоследу потеза. Јер, ствари које се тичу професионалног новинарског кодекса могу да уређују искључиво новинарске и медијске асоцијације. Ту има места за консултације са влашћу и представницима других еснафа, али никако нема места за њихово покровитељство.

Требало је, дакле, да буде обрнуто – да новинарска удружења, уколико оцене да је то потребно, донесу неке препоруке (или посебан кодекс) за извештавање о здравству и да се у том послу консултују са лекарима, Министарством здравља и свим другим који могу бити од помоћи. Удружења јесу била обавештена да се ради на препоруци и имала су своје примедбе, али се нису благовремено сетила да она преузму цео посао или да, уколико сматрају да препоруке нису уопште потребне, јавно укажу да се неко бави послом за који није надлежан. И то није добро.

НУНС је јуче позвао Министарство здравља и радну групу која је радила препоруке да што пре закажу нову дебату како би се текст изменио. Али, нова дебата, сама по себи, није довољна. Потребно је да удружења новинара такав документ прихвате као свој и да почну да се старају о његовој припреми јер за тако нешто не могу да буду надлежна ни министарства ни друга еснафска удружења.

Већ поменута радна група састављена је од угледних новинара и њене добре намере не треба доводити у сумњу. Овде је, заправо, реч о погрешном разумевању улоге новинара и надлежности коју, у односу на друштво и јавни интерес, они и њихове асоцијације треба да имају.