Прво злато после 2000.

Олимпијски комитет Србије није уочи игара саопштио колико медаља очекује од наших спортиста, као што то раде неки национални олимпијски комитети, дакако не сви. Али неки медији и спортски радници нису задовољни учинком наших спортиста, пре свега бројем освојених медаља, хватајући се за изјаву Влада Дивца, председника ОКС-а, да имамо шансе за десет медаља, односно да десетак наших спортиста и екипа заузима висока места у светском и европском спорту и да су кандидати за медаље...

И те ставове, логично, прихватају многи љубитељи спорта заборављајући да ми нисмо измислили спорт, да нисмо најбољи у свему и да је у Лондону било 10.500 спортиста из 204 земље једнако жељних успеха.

Ипак, освојене су четири медаље – златна Милице Мандић, сребрна Иване Максимовић и бронзане Андрије Златића и ватерполиста. То је најбољи трофејни салдо нашег спорта од Атланте 1996. године, а први пут после Сиднеја 2000. имамо и олимпијског победника. Новак Ђоковић, Милорад Чавић и Зорана Аруновић заузели су четврта места, то нису медаље али су врхунска спортска достигнућа. Андрија Златић је имао још једну медаљу на нишану, али је изгубио последњим хицем и заузео шесто место. Зорана Аруновић је сигурно највећи трагичар у нашем тиму, јер је имала два финала и освојила четврто и седмо место, а како то стрелци кажу „вредела је за медаљу”, али у стрељаштву има превише фактора које је немогуће или бар тешко потпуно ставити под контролу. То знају и Дамир Микец и Немања Миросављев који су били међу највећим фаворитима за трофеје али нису успели да се пробију у финале.

Шесто место пливача Велимира Стјепановића, седмо место бацача кугле Асмира Колашинца, финале атлетичарке Иване Шпановић, кајакаша Марка Новаковића и сестара Оливере и Николине Молдован су, такође, сјајни пласмани, чак и четвртфинале тениског дубла Типсаревић–Зимоњић.

У екипним спортовима само ватерполо репрезентација представља константу – освојила је четврту медаљу узастопно, а то што ми (а и они) мислимо да вреде за златну овог пута се није доказало у базену. Можда ће у Рију.

Одбојкаши, одбојкашице и рукометаши, екипе које су нас на последњим европским шампионатима обрадовале медаљама нису успели да се пласирају у завршнице олимпијских турнира.

На крају уместо опредељивања за успех или неуспех боље је определити се за став да је наш спорт у Лондону показао онолико колико вреди у овом тренутку, сваки појединац и цела олимпијска мисија. Већ одлазак у Лондон 115 спортиста у 15 спортова који су испунили олимпијске норме представља успех за српски спорт чији је систем почетком деведесетих година прошлог века потпуно урушен и који још задуго неће моћи да се врати на онај ниво који је имао пре санкција.

Морамо се помирити с тим – Србија није земља спорта, већ земља која воли спортски успех.