Рајсова уместо Бајдена

Премијер Александар Вучић завршио је званичну посету Вашингтону: да ли је постигао оно што је желео? Шта је уопште смисао његовог одласка у престоницу САД-а, ако се оданде враћа са кофером обећања, али не и са резултатом који би значио „пробој” или „заокрет”.

При свођењу наших очекивања треба имати у виду да су односи САД-а и Србије асиметрични у сваком погледу – политичком, економском, војном... Једна невелика балканска земља која је данас, чак и из угла вашингтонских експерата, политички стабилна, премда економски рањива и војно слабашна, а насупрот њој најмоћнија сила света и највећа економија (17,5 билиона долара према наших 40 милијарди); земља са 319 милиона становника према наших тек нешто преко седам милиона...

Зато је сасвим сигурно да оно што је за Вашингтон рутински догађај на тамошњој дипломатској траци за нас је нешто посебно. Укратко, не отварају нам се капије Беле куће кад год то пожелимо.

Уместо првобитно предвиђеног домаћина, потпредседника Џоа Бајдена, што је уобичајени премијерски ниво (ако се изузму посете које су протоколарно „државне” и намењене само важним америчким савезницима), Вучића је примила следећа по рангу, саветница за националну безбедност Сузан Рајс, што је било неизбежно с обзиром на смртни случај у потпредседниковој породици.

Можда би између Бајдена и Вучића било више „хемије”, али то не значи да посао није обављен и са, такође веома блиском, Обамином сарадницом. А требало је потврдити спољнополитичко усмерење Србије ка ЕУ и у том погледу затражити извесну помоћ (јер главнину посла морамо да урадимо сами), потврдити разумевање, чак и за питања око којих данас не можемо да се сложимо (статус Косова).

Дипломатија подразумева и личне контакте: политика је уверљивија кад је персонализована. Зато имају политичког смисла и Вучићеви сусрети са ветераном републиканаца у Конгресу (где имају већину у оба дома), Џоном Мекејном, конгресменима из српског кокуса, функционерима Стејт департмента, предавање на универзитету „Џон Хопкинс”...

Прави значај треба дати и разговору са лидерима неколико америчких компанија које већ послују или намеравају да дођу у Србију. Они са својим инвестиционим плановима свакако неће у Београд стићи већ следеће недеље, али треба очекивати да ће размислити о приликама (и могућим проблемима) за пословање у Србији.

Нашој скептичној (и прилично антиамерички расположеној) јавности ово можда није довољно, али у међународним односима и речи су дела – под условом да не остане све само на речима.