КРАЈЕМ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА Европа је била потпуно зависна од америчке нафте и наизглед није било начина да се прекине монопол Рокфелеровог „Стандард ојла” који је, савременим речником, „угрожавао енергетску безбедност” водећих европских сила.

Онда су на сцену ступила браћа Нобел, која су уз помоћ новца породице Ротшилд и уз дозволу царске владе у Санкт Петербургу, осмислила и направила железничку пругу, нафтовод и чак и први танкер на свету („Зороастер”) којима је до западне Европе транспортована нафта из каспијског басена. Рокфелер је изгубио монопол.

После распада Совјетског Савеза, Американци су имали намеру да ову стару нафтну руту која их је једном коштала новца и утицаја искористе да ојачају своју улогу у осетљивом подручју Кавказа и централне Азије и да смање своју зависност од блискоисточне нафте, али до данас то нису успели да ураде онако како су хтели, пре свега због јачања Русије заснованог на сопственим и туђим резервама нафте и гаса.

„Владимир Путин је дуго размишљао која би то средства могла Русију да учине великом, а у постсовјетском свету морао је да дође до закључка да само војна сила није довољна”, објашњава Лилија Шевцова из Карнегијевог центра у Москви, а „Њујорк тајмс” закључује да се у овој борби за превласт, која подсећа на деветнаестовековну „Велику игру” европских сила у централној Азији, садашњи руски премијер показао као „мајстор стратегије”.

НЕ САМО ДА ЈЕ договором са Туркменијом преузео највеће резерве гаса у том делу света, него је и пројектом „Јужни ток” обезбедио да Европа још дуго буде зависна од гаса из Русије и њених савезника. ЕУ и Сједињене Државе у својој борби за енергетску независност још нису нашле ни нове Нобеле ни Ротшилде а имају тек део каспијских изворишта.

На самиту посвећеном гасоводу „Набуко”, који је у уторак одржан у Будимпешти, Рајнхард Мичек, председник конзорцијума који планира изградњу ове руте чији је циљ да се Европа бар делимично ослободи руског монопола, рекао је да још ове године почињу први радови на изградњи и да очекује „највећу могућу политичку подршку” од Европске уније. Завршетком „Набука” западна и централна Европа добијале би годишње 31 милијарду кубних метара гаса – десетину тренутних потреба или петнаестину будућих потреба – што није довољно да се угрози руски положај (повећањем капацитета „Јужног тока” са 31 на 47 милијарди кубика Москва планира да до половине наредне деценије у ЕУ убацује сто милијарди кубних метара гаса) али је довољно да се обезбеде резерве у случају новог политичког спора на источним границама.

Међутим, „Набуко” за сада нема ни довољно новца ни довољно гаса, а ни политичке подршке. Уз то, три члана конзорцијума – ОМВ, МОЛ и Булгаргас – потписали су учешће у „Јужном току” што наводи на сукоб интереса и појачава сумњу у њихову посвећеност „Набуку”. Чешки премијер Мирек Тополанек који тренутно председава Европској унији у Будимпешти изјавио је да „Јужни ток” угрожава „Набуко” и да ЕУ што пре треба да обезбеди средства за изградњу гасовода који би заобишао Русију. „’Северни ток’ и ’Јужни ток’ цементирају висок ниво зависности ЕУ од Русије... Они су директна претња Набуку”, рекао је Чех, на шта је оштро одговорила немачка канцеларка Ангела Меркел, која је у писму Тополанеку и председнику Европске комисије Жозеу Мануелу Барозу затражила да ЕУ подржи сва три гасовода која су тренутно у плану – и „Северни ток” и „Јужни ток” и „Набуко”. За Немачку је кључно да буде изграђен гасовод преко Балтичког мора који тренутно „због еколошких проблема” блокирају Шведска и бивше балтичке републике СССР-а.

ГЛАВНИ ПОЛИТИЧКИ ПРОБЛЕМ за ЕУ у вези са „Набуком” биће Турска. Без дозволе Анкаре тог гасовода неће бити, а цена коју се влада Реџепа Ердогана спрема да постави за ову услугу може бити таква да је Унија не може прихватити – чланство у Европској унији.

Треба зато очекивати појачану улогу Сједињених Држава у преговорима са Турском, што је у наступу пред Сенатом у Вашингтону најавила и државна секретарка Хилари Клинтон. „За успешну стратегију промовисања ’Набука’ и других гасовода на јужном коридору ка европским тржиштима биће неопходно стално, јако ангажовање Сједињених Држава”, изјавила је на питање сенатора пре него што је потврђено њено именовање на нову функцију.

А поменула је и Србију. „Нарочито у вези са Русијом и њеним односима са Украјином, Грузијом и другим европским земљама, укључујући и недавну куповину нафтне компаније у Србији, надам се да можемо наше пријатеље у НАТО-у и Европској унији убедити да схвате да нам је потребан шири оквир у којем можемо разговарати о питањима енергетске безбедности. Можемо се позвати на члан 5, а и не морамо, али то је битан енергетски изазов који занемарујемо доводећи себе у опасност”, објаснила је Клинтонова.

Члан 5. о којем је говорила део је Северноатлантске повеље, оснивачког акта НАТО-а – у њему се наводи да је напад на једну чланицу напад на све чланице које онда имају обавезу да је бране. У Вашингтону има доста политичара који сматрају да је „манипулација снабдевањем енергентима” оружје и да у том случају треба активирати члан 5. Сада су неки од тих политичара у администрацији Барака Обаме.