Шалтерџије

Држава, која није у стању да наплати своје приходе од пореза, доприноса и струје, преко ТВ претплате до комуналних и других услуга, заслужује да оде у банкрот. И Србија клизи у том смеру.

Не само зато што троши више него што има, већ, пре свега, што јој је, лева, приходна страна буџета у дебелом минусу.

А шта то говори? Да порезници не раде свој посао како ваља, ма колико се хвалили својим успесима, а да држава својим мерама принуде није способна да привреду и грађане натера на оно што се зове – елементарна пореска дисциплина.

Код нас је, да ли само од турског вакта, врхунско умеће и ствар личног престижа, изиграти државу и избећи да јој платиш порез. У свету, не тако далеком од нас, људи доказују свој статус у друштву и висином плаћених пореза. Ми утајама.

Има, наравно, и у том свету оних који раде другачије, али то је већ свет криминала, а не правило понашања. И та чињеница никоме од нас није непозната. Непознато је, међутим, због чега наши порезници нису виспренији и ефикаснији.

Зашто, рецимо, а то доказује податак из актуелне скупштинске расправе о сету нових пореских закона, половина некретнина у Србији није опорезована. Она, дакле, за порезнике – не постоји.

По последњем попису становника и станова, кућа, утврђено је да је много више стамбених јединица него што се процењивало. Чији је посао да то региструје? Па пореске администрације. Никога другог.

И још један битан детаљ. Министарство финансија славодобитно нас извештава о изласку Србије из рецесије. О импозантном расту индустријске производње. Вртоглавом скоку извоза. Браво. А где су порези?

Због чега опада приход од ПДВ? Утаје? Крађе? Није ли и то посао истог тог министарства и његове пореске администрације? Јесте. Наравно. Неко, дакле, не ради свој посао како ваља и плаћен је више него што заслужује.

Још један пример. Потписник ових редова има кућерак од 50 квадрата негде у Шумадији. Квалификован је као викендица. Пријављен.

И? Стиже пореско решење на 7.200 динара. Таман колико и порез на стан од 85 квадрата у Београду. Образложење, да се „куће за одмор” осетно више опорезују, као луксуз, није пресудно за ову причу. То, вероватно, тако треба да буде. И нека је.

А шта је битно? Да огроман број људи у Србији није пријавио своје кућерке, куће и кућерине. Они за порезнике не постоје.

Зашто? Шалтерџије у пореским подручним јединицама нису изашле из својих бусија да на терену виде шта ко поседује и да ли то вреди пореза. Не. Они чекају да им „странка” дође на ноге. Е, па неће. И зашто би? Да би били „одрани” на шалтеру? Не. Хвала лепо. И људи ћуте.

Пошто пореска администрација не ради оно што јој је посао „страдају” ревносни и одговорни. Они морају да плате и за оне који не постоје у евиденцијама.

А да их има у компјутерима порези би, вероватно, могли бити мањи због већег обухвата, али то изискује много више организованог труда на који ми нисмо спремни или способни. Свеједно.