Самопонижавање ФСС

Фудбалски клуб Војводина и град Нови Сад су се попишманили и неће бити домаћини финала Купа Србије. Новосадски црвено-бели су неочекивано испали у полуфиналу од Борца 0:0 у Чачку и доживели пораз код куће с 1:0, па су преко ноћи изгубили вољу за фудбалом.

Фудбалски савез Србије је то оценио као „изузетно непрофесионалан и некоректан потез” и изразио велико незадовољство непринципијелним поступцима челника града и клуба. О својој одговорности – ни речи.

Ваљда је и не осећа. Ни принципијелну, а камоли конкретну.

А, у ствари, ФСС је највећи кривац. Управа клуба који је прошле године напустио игралиште у финалу и руководство града које је похвалило такву одлуку добили су, за узврат, утакмицу која је у свакој земљи знамење националног спорта.

Пошто нису кажњени због атентата на финале (да ли је тада судија био у праву или није не може да буде олакшавајућа околност), зашто да не пробају поново? Од чега би презали? Кога да се боје?

Фудбалски клуб Напредак је одмах прискочио у помоћ, па ће дављеник бити спасен. Основана је радна група (видите, кад је хитно не часи се ни часа) да утврди да ли у Крушевцу може да се игра финале.

А Војводина је обрала зелен бостан. Најзначајније клупске утакмице (шта год да то значи) и мечеви националних селекција убудуће се неће одржавати у Новом Саду!

У савезу су, вероватно, презадовољни што шах који су примили није био матоносни. Али изгубио је још једну партију у којој је улог његов сопствени углед. То је цена његове политике од данас до сутра.

Кад год букне горући проблем нађе се неки тепих да се баци преко њега. Али ватра и даље тиња.

Ради васпостављања такозваног мира у кући откривено је да финале Купа не треба да се игра у Београду. То као замисао заслужује похвалу, али не и то што је лист окренут на пречац.

За тако нешто је потребно да се испуне многи услови. Од савршеног игралишта за фудбалере преко беспрекорних интернет-веза за рад новинара до удобности за госте на стадиону и у граду.

Пре тога се неко сетио да се само у полуфиналу играју две утакмице. Која је, онда, логика, да у финалу буде само један меч? Или зашто је четвртфинале мање битно од полуфинала? У чему је разлика ко је кад испао кад је у куп-такмичењима важан само коначни победник.

Наш савез је произвео поприличан број несхватљивих решења. На пример, да терен у свом спортском центру у Старој Пазови назове по председнику Уефе. Чиме је то Платини задужио наш фудбал?

А има много наших који су заслужили да се њихово име сачува и да послуже као надахнуће: Хуго Були, који је први донео лопту у Београд, наши јунаци, који су били трећи на Светском првенству у Монтевидеу, Миљан Миљанић, који је у савезу прошао пут од тренера подмлатка до његовог председника... Списак је дугачак.

А Платини неће вечито бити председник Уефе. Међутим, док је на тој дужности ФСС би могао да га пита шта би Уефа предузела кад би Минхен, на пример, одустао да буде домаћин финала Лиге шампиона ако Бајерн не буде финалиста?