Саплитање раста

За шест месеци – 4,1 одсто, само у августу десет одсто. У тим процентима пада производња у Србији. Политичари и креатори економске политике уверени су да је домаћа рецесија последица глобалне кризе и уверавају јавност да држава даноноћно „предузима мере за оживљавање производње”. За сада, међутим, немогуће је упарити количину државног ангажмана на оживљавању производње и евентуалног привредног раста.

Да ли су у Србији у рецесији могуће три ствари истовремено о којима се толико прича као пожељном сценарију – оживљавање производње, пад каматних стопа и редовније пуњење буџета? По пракси коју спроводе поједине земље у окружењу и свету, могуће је. Али, за то су потребне неке претпоставке у вези са понашањем и деловањем државе.

Привреда, на пример, вапи за капиталом. Пословне банке су преко својих иностраних централа обезбедиле тај новац, али њега у облику кредита не користе предузетници, него држава да закрпи рупе у буџету и арбитрира у привреди. Банкама се, наиме, више исплати да својим новцем купују државне обвезнице јер им држава тај новац плаћа по цени (била је и 16,5 одсто) по којој предузетници и привреда не могу. Нема тог легалног посла у Србији који доноси толики профит да издржи цену позајмљеног новца коју диктира држава. У нормалним временима пожељно је да држава буде учесник на финансијском тржишту и да своје проблеме решава задуживањем. Али, није нормално да држава у време рецесије сав капитал намењен оживљавању производње покупи са тржишта. Ако би се наставио тренд од јуче (камата на државне хартије испод 12 одсто) онда би то био позитиван сигнал, али са оптимизмом те врсте треба сачекати.       

Више новца за финансирање производње остало би пословним банкама и кад би Народна банка Србије смањила обавезну резерву. (Тренутно је српска међу највећима ако не и највећа у Европи.) Вишак којим би пословне банке располагале завршио би у кредитима предузетницима за улагање у производњу. Чињеница је да рестриктивном монетарном политиком гувернер НБС чува неке светиње поверене му законом о Народној банци, али ваљало би погледати и преко плота – недавно је Румунија на „предлог” ММФ-а смањила обавезну резерву управо да би подстакла раст индустријске производње. 

Више капитала за улагање у производњу било би и ако би Народна банка била флексибилнија приликом такозване класификације банака. Разумљиво је да је НБС, забринута за здравље монетарног система, одлучила да надгледа и да се меша кад пословне банке улазе у ризично кредитирање „контроверзних” послова или компанија. Али, могуће је помирити забринутост Народне банке са већом аутономијом пословних банака а да то не угрози монетарни систем. На пример, тако што ће обавеза надгледања НБС остати да важи само за пословне банке у већинском државном власништву. А приватне банке нека саме мисле о ризицима кредитирања.