Блокаде саобраћајница, нарочито уколико оне имају међународни карактер, незаконите су по више основа. То значи да су власти, и без посебне уредбе коју је донела влада, могле да ангажују снаге реда и обезбеде доследну примену закона. Штавише, то им је обавеза. Али овде није реч о доследној примени закона него о политичко-економском проблему за чије је решавање потребно много више од силе којом располажу органи реда.

Владина одлука да донесе посебну уредбу којом налаже деблокаду саобраћајница отуда има карактер политичког става. Њоме се хоће рећи да држава увелико трпи неприхватљиво високу економску штету и да размишља о могућности да посегне за непопуларном мером каква је примена силе, коју би радо избегла. То је и порука штрајкачима да неће бити толерисани до у недоглед.

Власти су и саме кумовале оваквој ситуацији дозволивши уназад неколико година да групе од по неколико стотина незадовољника блокирају важне саобраћајнице и испослују испуњавање својих захтева. Испоставило се, дакле, да таква мера може да донесе резултате, па зашто је онда не примењивати.

Тако се дошло до раширеног уверења да су блокаде један сасвим нормалан облик протеста и да би, у складу са тим, свака примена силе могла да се тумачи као јуриш власти на гладне раднике. А то је далеко од истине јер блокирање кључних саобраћајница није део заиста масовних протеста и великих социјалних и политичких превирања, којих за сада нема.

У основи свега је чињеница да све већи број људи остаје без прихода и да чак и цела подручја, попут Куршумлије и околине, тону у социјално безнађе. У складу са тим, и решење проблема на први поглед делује крајње једноставно – власти треба незадовољним радницима да обезбеде посао и зараду и они ће бити потпуно задовољни.

У пракси, наравно, ништа није тако једноставно. Фабрике у којима радници желе да раде су упропашћене, а тржиште за робу коју су производиле одавно су преузели неки други произвођачи. Блокаде саобраћајница можда су могле да помогну у тренутку када је пропадање почело, али сада не могу. Многи од штрајкача тврде да годинама нису примили плате, али истина је да они нису радили него су долазили на посао и чували своја радна места и да за то нису добијали плату.

Намеће се питање зашто се радници нису бунили раније. Одговор је јасан – настојали су да, макар формално, задрже радна места и сада се за њих боре и траже да им држава обезбеди плате. Данас, међутим, може да помогне само стварање стабилних услова пословања како би се привукло више инвестиција и отворила нова радна места на којима ће се заиста радити.

Блокада путева може да донесе само неку једнократну „цркавицу” на рачуне штрајкача, али не може да реши проблем. Деблокада путева и пруга силом може да буде делотворна само уколико власти обезбеде да у догледно време тим истим путевима пристигну нове инвестиције и послови.