Nemojte obećavati nerealne isplate iz budžeta za 2011, jer se i iduće godine, po svemu sudeći, može očekivati spor privredni oporavak praćen daljim padom zaposlenosti. Ovom nimalo utešnom porukom našim političarima okončao je višednevni boravak u Srbiji šef misije MMF-a Albert Jeger, posle pete revizije finansijskog aranžmana sa tom svetskom finansijskom institucijom obećavajući naredni susret krajem oktobra, kada se bude krojio budžet za tu, nimalo lepu, 2011.

I još nešto je Jeger ostavio kao amanet – da će vlasti Srbije, iste one s kojim se danima preganjao o tome kako da ne potrošimo više nego što možemo, „morati da donesu tešku odluku i izaberu između povećanja jednokratne pomoći penzionerima i dodatne potrošnje na subvencije privredi”.

Jeger je spakovao kofere i otišao. Čeka da vlada skupštini podnese zakon o fiskalnoj odgovornosti kako bi bord direktora MMF-a 27. septembra mogao pozitivno da oceni ovu, petu, rundu pregovora sa Srbijom i omogući nam povlačenje nove rate zajma od 380 miliona evra.

Ostalo je, dakle, da se pre donošenja zakona, kome se malo ko u vladi raduje, podeli i ono – čega nema. Oko šest milijardi dinara je ostalo da se potroši od dozvoljenog minusa za ovu godinu od 150 milijardi dinara, odnosno 150 miliona evra ili maksimalnih 4,8 odsto budžetskog deficita od procenjenog bruto domaćeg proizvoda za ovu godinu. Radi lakšeg razumevanja – to mu dođe kao kada nam banka odobri dozvoljeni minus od 100.000 dinara, a mi sada treba sa ukućanima da se dogovorimo za šta da potrošimo preostalih šest, jer smo već spiskali 94.000.

Odluka je, reče, Jeger – na nama. Prvo pitanje je – šta to mi trošimo?

Očigledno ono što nemamo. Istina, nismo imali ni mnogo veću sumu koju smo do sada krčmili na račun duga i kredita, pa što ne bi i tih tričavih šest milijardi dinara koje su gotovo statistička greška, ispod procenta, u odnosu na ukupne ovogodišnje planirane budžetske izdatke.

Suma je, bez svake sumnje, minorna. Mnogo važnije je da li i poslednji dinar koji objektivno nemamo, već ga zajmimo, treba potrošiti ili, možda, reći – ne. Od ovog časa počinjemo da vodimo neku drugu ekonomsku i budžetsku politiku – da smanjujući izdatke na svim nivoima počnemo da trošimo samo ono što imamo, jer tako nešto moramo da zapišemo u zakon o fiskalnoj odgovornosti.

Teorijski, pa i praktično, to nije teško izgovoriti, pa i učiniti. Ali – ko? Ko je taj autoritet u ovoj zemlji koji će to ne samo izustiti, već i pokrenuti. To bi za svakog iole stranački pismenog čoveka bilo čisto političko samoubistvo. U godini pred nove izbore, ako ne bude vanrednih, zavrnuti slavine budućim glasačima, a njih je u državnoj službi i među penzionerima više od dva miliona, bilo bi ravno odustajanju od svake izborne trke.

Ova sirotinjska muka podseća na onu jevrejsku kletvu koja, otprilike, kaže – dabogda imao dukat velik kao kuća, pa ne mogao da ga nosiš i trošiš, već samo sedeo pored njega pa – plakao. Kako se čini mi sedimo i plačemo, jer nam taj MMF ne da da trošimo i ono što zadugo nećemo ni imati, ali nam je i politika – sudbina.