Немојте обећавати нереалне исплате из буџета за 2011, јер се и идуће године, по свему судећи, може очекивати спор привредни опоравак праћен даљим падом запослености. Овом нимало утешном поруком нашим политичарима окончао је вишедневни боравак у Србији шеф мисије ММФ-а Алберт Јегер, после пете ревизије финансијског аранжмана са том светском финансијском институцијом обећавајући наредни сусрет крајем октобра, када се буде кројио буџет за ту, нимало лепу, 2011.

И још нешто је Јегер оставио као аманет – да ће власти Србије, исте оне с којим се данима прегањао о томе како да не потрошимо више него што можемо, „морати да донесу тешку одлуку и изаберу између повећања једнократне помоћи пензионерима и додатне потрошње на субвенције привреди”.

Јегер је спаковао кофере и отишао. Чека да влада скупштини поднесе закон о фискалној одговорности како би борд директора ММФ-а 27. септембра могао позитивно да оцени ову, пету, рунду преговора са Србијом и омогући нам повлачење нове рате зајма од 380 милиона евра.

Остало је, дакле, да се пре доношења закона, коме се мало ко у влади радује, подели и оно – чега нема. Око шест милијарди динара је остало да се потроши од дозвољеног минуса за ову годину од 150 милијарди динара, односно 150 милиона евра или максималних 4,8 одсто буџетског дефицита од процењеног бруто домаћег производа за ову годину. Ради лакшег разумевања – то му дође као када нам банка одобри дозвољени минус од 100.000 динара, а ми сада треба са укућанима да се договоримо за шта да потрошимо преосталих шест, јер смо већ спискали 94.000.

Одлука је, рече, Јегер – на нама. Прво питање је – шта то ми трошимо?

Очигледно оно што немамо. Истина, нисмо имали ни много већу суму коју смо до сада крчмили на рачун дуга и кредита, па што не би и тих тричавих шест милијарди динара које су готово статистичка грешка, испод процента, у односу на укупне овогодишње планиране буџетске издатке.

Сума је, без сваке сумње, минорна. Много важније је да ли и последњи динар који објективно немамо, већ га зајмимо, треба потрошити или, можда, рећи – не. Од овог часа почињемо да водимо неку другу економску и буџетску политику – да смањујући издатке на свим нивоима почнемо да трошимо само оно што имамо, јер тако нешто морамо да запишемо у закон о фискалној одговорности.

Теоријски, па и практично, то није тешко изговорити, па и учинити. Али – ко? Ко је тај ауторитет у овој земљи који ће то не само изустити, већ и покренути. То би за сваког иоле страначки писменог човека било чисто политичко самоубиство. У години пред нове изборе, ако не буде ванредних, заврнути славине будућим гласачима, а њих је у државној служби и међу пензионерима више од два милиона, било би равно одустајању од сваке изборне трке.

Ова сиротињска мука подсећа на ону јеврејску клетву која, отприлике, каже – дабогда имао дукат велик као кућа, пa не могао да га носиш и трошиш, већ само седео поред њега па – плакао. Како се чини ми седимо и плачемо, јер нам тај ММФ не да да трошимо и оно што задуго нећемо ни имати, али нам је и политика – судбина.