Солидарна цензура

Случај београдског листа „Данас”, који треба да плати судску казну од скоро милион динара, поново је отворио питање медијских закона и слободе штампе у Србији. После усвајања измена Закона о информисању пре скоро две године, када су вишеструко увећани новчани износи које новинари исплаћују за повреде угледа, душевне болове и патње – сада се суочавамо с могућношћу да један озбиљан дневни лист буде угашен под теретом казни.

Јер од петог октобра наовамо, „Данас” сваке године у просеку исплати око милион динара, од чега шест-седам милиона само у последњих неколико година. И ту, можда, и не би ничег спорног било, да у последњој пресуди није обавезан на такозвано солидарно плаћање. Што у преводу значи да „Данас” мора „солидарно” са свог рачуна да пребаци средства за текстове којe уопште није објавио, нити је морао знати да су објављени.

Пре скоро пет година сарадница листа „Данас” Душанка Новаковић из Пожаревца објавила је готово идентичан текст у „Куриру” и „Гласу јавности”, а после тога и у листу „Данас”, где је писала о томе како су се неки полицајци потукли. А онда су се они, очито, помирили, па пресавили табак и тужили новинарку и листове који су њену информацију објавили.

И београдски Први основни суд је тим поводом рекао своје – 942.000 динара мора да се плати полицајцима којима је нарушен углед. И то, пошто закон такву могућност дозвољава, „Данас” да плати за све три редакције (по 200.000 динара за сваку, плус трошкови парнице 138.500, плус затезне камате). А онда ће „Данас”, као „солидарни платиша”, своја потраживања од „Курира” и „Гласа јавности” да наплати како зна и уме. Па, ако преживи – преживи.

Многи експерти, домаћи и страни, упућују да је оваква медијска регулатива сигуран пут у цензуру, где страх од енормно високих казни заправо „уређује” новине. И ако се зна каква је економска ситуација у српским медијима данас, где због економске кризе већина редакција драматично смањује трошкове и води грчевиту борбу сваког месеца да исплати зараде запосленима, онда је јасно да се високим казнама не само убрзава њихова пропаст већ се угрожавају и многа радна места.

Суштина је, ипак, у цензури. Сви се сећају 1998. године, када је тадашњи режим преко ноћи и колена затварао неподобне медије драконским казнама односећи чак и намештај из редакција. Пустош која је иза тога остајала, вероватно је најбоља илустрација тадашње медијске сцене.

Редакција листа „Данас” још није почела да распродаје столове и компјутере. Њихов вапај, међутим, показује да ни тај сценарио није далеко од реалности. Можда је, уместо солидарног плаћања, сада дошло време за новинарску и друштвену солидарност на коју се често позивамо. А у пракси је виђамо ређе него Халејеву комету.