Споменици, отпад и – неодговорност

Сакупљачи секундарних сировина успели су да изведу оно што никоме није пало на памет у току претходних осам деценија – скинули су скулптуру дечака са Чукур-чесме. Оскрнавили су је брусилицама, а докрајчили чекићем. Да ова нечувена крађа буде још бизарнија све се одиграло уочи прославе Дана полиције.

Реакција надлежних била је муњевита и то, колико медији бележе, први пут у оваквом случају. Скулптура је пронађена само два дана после нестанка, што је покренуло нова питања: колико је још времена потребно да вести о несталим уметничким делима постану прошлост?

Или, зар није логично да je ситне лопове лакше ухватити будући да нису опасни типови попут оних најпознатијих са домаћих потерница?

Чини се да нам културну баштину не уништава нико други већ они који свакодневно пролазе поред нас и живе овде. Нису потребне белосветске завере да би део нашег идентитета којем припадају Никола Тесла, капетан Миша или шегрт Сава Петковић кога су на Чукур-чесми убили Турци био предат – отпаду.

Како је могуће да је неко хладнокрвно однео плочу са споменика Николи Тесли у Булевару краља Александра, једној од најпрометнијих саобраћајница? И не само да је однео већ је продата на неком отпаду, где је заведена под „десет килограма бронзе”. Починиоцима није ништа значило ни име Мише Анастасијевића, чија је биста пала у руке некога ко боље познаје колика је цена бронзе од тога колико је овај човек задужио наш народ. Листа изгубљених знаменитости могла би да се ниже унедоглед, али оно што је алармантно је да недела не престају.

Није реткост код нас да су мета и телефонски или струјни каблови, олуци и све што садржи бакар, бронзу, месинг или неки сличан метал. Крадљивци се не плаше чак ни електричног напона, често ризикују живот како би присвојили проводник. После једне такве пљачке готово половина Новог Београда остала је без струје, док су телекомуникациони системи страдали небројено пута. „Жртве” сакупљача су и поклопци шахтова.

„Скупљачи секундарних сировина” не би се устручавали да похарају чак и делове мостова, да они нису осигурани, а отпади би их откупили багателно. Јер отпади откупљују све што се понуди заборављајући на своју обавезу да пријаве полицији онога ко украде и разбије споменик да би га продао као „секундарну сировину”. Зато се све што се украде тако лако прода на „црном” тржишту. Имена отпада који сарађују са лоповима нико и не помиње. Власници ових фирми не одговарају кривично због тога. Зашто? Они, наводно, немају појма шта откупљују чак ни кад виде десетине метара бакарних каблова, делове спомен-плоча, биста, скулптура… Разлог њиховог незнања је једноставан: полиција их исувише ретко обилази. Пример крађе скулптуре са Чукур-чесме показује како лако полиција може да буде ефикасна само ако хоће. То је најбољи доказ да није тешко стати на пут овим, очигледно, ситним крадљивцима и препродавцима.