Ко то каже, ко то лаже Србија је мала, није мала, игра данас три финала,проноси се интернетом доскочица која би да узлете рукометаша, ватерполиста и Ђоковића припише у заслуге и –целој држави. Готово истовремено нам се, додуше, и држава „разиграла“ –откупила је од Грка остатак акција у „Телекому“а од Американаца преузела газдовање железаром у Смедереву, којој је претило затварање.

Од спортиста смо очекивали, по обичају, да се покажу успешнијим не само од многих других него и од нас оваквих какви смо. Поменути „трофеји“ у рукама власти представљају изненађење, али само донекле јер су освојени без конкуренције, пошто претходно нико није хтео да плати цену коју смо тражили за „Телеком“, док је Ју-Ес стил решио да напусти фабрику у којој је бележио губитке.

О појединостима наших случајева накнадног подржављења, како спортских подвига тако и тржишне изнудице, још ће се дуго причати. Одгонетаће се и загонетка: зашто смо нација којој спортски „интернационалци“ (већина на раду у иностранству, нарочито широм Европе) доносе вреднија међународна признања него политичари и бизнисмени?

Полако. Сличне, а још веће недоумице море и свет.

Међу њима су: какви треба да буду, сада прилично поремећени, односи између државе и тржишта, демократије и финансијских центара, глобалних кретања и локалних обичаја, власти и грађана? Па и –како се снаћи у премештању економског раста с класичног Запада на „нови Исток“ и шта је довело до ситуације да посрће европска „држава благостања“ а убрзано се развија аутократска Кина која је постала и главни поверилац једине суперсиле, Америке…

Из бар хиљаду прелистаних страница, које су испунили ауторски текстови експерата за обликовање светског поретка или интервјуи с њима, произлази само да је садашње стање неодрживо. Нема, међутим, сагласности око тога – шта би уместо њега.

Највећи је спор, чини ми се, око улоге државе. Исход би могао да одлучи о кретањима, поготову у овој изборној години, која ће одлучивати о судбинама свих нас.

Линија разграничења је кривудава. Ако, на пример, Барак Обама буде реизабран за шефа Беле куће и његови демократи поново сачине већину у оба дома парламента, и претходно у Француској а касније и у Немачкој левичари преузму власт од десничара, улога државе би се, према расположивим предвиђањима, вероватно повећавала. У супротном –била би још мања.

Али, поодавно судбина земаља не зависи само од изражене воље њених грађана. Нема више државе која може сасвим самостално да одлучује,у све сложенијем одмеравању снага на глобалној сцени.

Збивања на нашем континенту су, у том погледу, најилустративнија. Да би одржала конкурентски и партнерски престиж међу државним џиновима –какви су Америка, Кина, Русија, Индија, Бразил –Европа се труди да и сама делује као једна велика држава.

То јој, пак, још не успева. Чланице њене уније држе до сопствених, и даље високих, доза суверенитета, при чему их неки (као Грчка) изражавају вишком задужења, други недовољном солидарношћу (као Немачка) а трећи (као Британија) разноврсним дистанцирањем од те неусклађености.

У међувремену, у Азији упадљиво расте модел државног капитализма. Као комбинација моћи једнопартијске државе и капитализма, констатује „Економист“ у опсежној студији, а који појединим аналитичарима личи на експеримент који је примењиван у бившој Југославији.

Уз напомену да тај модел, због убрзаног привредног развоја, може да нађе приврженике и у демократским системима, лист указује и на његове мане. А као главну истиче – увођење комерцијалних критеријума у политичко одлучивање и уплитање политичког одлучивања у комерцијалне токове, што погодује ширењу корупције. Таква преплитања се, истини за вољу, примећују и у земљама као што је наша, које нису на регистрованој „осовини државног капитализма“.

За већу улогу држава у сузбијању локалних и глобалних неуравнотежености, залажу се ауторитети, попут добитника Нобелове награде за економију, Џозефа Стиглица, Пола Кругмана и Амартје Сена. Не проричу, као неке њихове колеге, „пропадање капитализма и демократије пред налетом тржишног социјализма“, већ препоручују да државе допринесу модернизовању тог тандема, у чијој је природи, као и у људској уопште, да кризе и изазива и решава.

Ми смо изузетак од правила. Више и од капитализма и од социјализма и сваког другог „изма“ код нас успева „спортизам“. У коме нас на међународној сцени највише афирмишу они које нисмо довољно ценили да би остали да раде с нама…