Стандарди пре статуса

Није европски комесар за проширење Штефан Филе случајно за скупштинском говорницом поручио да „процес приступања није лагана и удобна вожња”. Једино уз снагу општег политичког консензуса око евроинтеграција Србија може у року од три, четири месеца, колико јој је остало за доказивање у Бриселу, да испуни све стандарде који се од ње очекују да би крајем године добила статус кандидата за ЕУ.

И није Филе случајно свео велике реформске обавезе Србије само на „три слова” – реформу правосуђа, борбу против криминала и корупције и промене изборног законодавства – уз нагласак да је сарадња са Хашким трибуналом од кључног значаја за евентуалну позитивну одлуку ЕУ. Србији је сасвим добро познато, још од новембарског годишњег извештаја ЕК, а онда и из сопственог Акционог плана за брже стицање статуса кандидата, из децембра, шта све мора да уради, да би стигла до жељеног циља.

Упркос томе, „пресек” тромесечног учинка у испуњавању преузетих обавеза показао је да практично трећина посла није обављена. У сенци изгубљеног времена око реконструкције владе, што је донекле блокирало процес прилагођавања европравилима, криле су се, и то у мноштву неиспуњених или незавршених обавеза Акционог плана, политичке несугласице. Партијска неслагања успорила су доношење закона о финансирању политичких активности, именовања у Институту за стандардизацију и Акредитационом телу, рад на укидању бланко оставки...

Ако се, међутим, има у виду упозорење Филеа да „темпо ка ЕУ зависи од Београда”, јасно је да државни органи, уколико заиста желе да досегну кандидатски статус, морају до лета да удвоструче тај темпо. Будући да је до краја марта владин план испуњен 70 одсто, до краја јуна учинак би требало да буде драстично већи како би се, уз планиране задатке за нови квартал завршио и претходно неурађени део посла. Укључујући и сарадњу са Хагом, која је, према речима европског комесара, кључна, не само за мишљење ЕК, у октобру, већ и за одлуку 27 држава чланица, у децембру. При томе, власт мора да има на уму да је у октобру прошле године, када је Савет министара проследио захтев за чланство Европској комисији, договорено да ће наредни кораци Србије ка ЕУ зависити од те сарадње.

Да Европа за доделу статуса тражи реформе, „не речи, већ дела”, сведоче, и примери других земаља, рецимо Албаније, која лане није постала кандидат, јер није испунила политичка мерила у вези са демократијом и владавином права. 

Иако ЕУ заиста држи „густо сито” у рукама, ипак речи европског комесара за проширење (све да у њима има и неког претеривања), да је „долазак Србије у ЕУ надохват руке”, не би требало да оставе равнодушним европски настројене политичаре и грађане. Тим пре, што је синтагму „замор од проширења”, која се овде неретко користи као оправдање, да, ето, нема баш разлога да се хрли ка Бриселу, кад тамо држе „затворена врата” за нове чланице, ресорни комесар искључио, назвавши то митом, попут оног о Јетију, кога још нико није видео.