Када бисте по методу случајног узорка неког грађанина на улици „пресрели“ питањем „Који је кључни услов да Србија ове године добије статус кандидата ЕУ“, највероватније бисте добили одговор да се Младић и Хаџић нађу у Хагу. Добро, можда би се неко сетио да спомене бриселске примедбе на нетранспарентан избор судија или неопходан почетак разговора са Приштином…

Да ли би неком можда пало на памет да каже да наше даље напредовање у европским интеграцијама зависи и од тога што је наша држава бојкотовала доделу Нобелове награде за мир кинеском дисиденту Љу Сјабоу, или што издаје нове регистарске таблице за градове Косова? Вероватно не, јер наши званичници у жељи да шире оптимизам као да избегавају да из Брисела преносе вести које се не уклапају у нашу самопројектовану слику државе која је чврсто заузела „европски курс“.

Тако смо тек дан-два уочи усвајања Резолуције Европског парламента о Србији дознали да су поједине европарламентарне групе уложиле примедбе на нацрт документа који је припремио Јелко Кацин. То је некако невољно потврдио и потпредседник владе Божидар Ђелић рекавши да се Србија бори да један број неповољних амандмана не буде усвојен. У тој политичкој борби да спречимо усвајање по нас неповољних амандмана у Стразбуру, изгледа, делимично смо успели.

„Зелени“ су успели да у Резолуцију ЕП угурају амандман у у којем се тражи да у дијалогу са Косовом Србија не потеже питања статуса или поделе, али и да престане да издаје таблице за косовске градове. На гласању није прошао амандман „либерала“ у којем се жали због одлуке наше владе да не присуствује додели Нобелове награде.

Све ове наизглед „ситне амандманске примедбе“ када постану саставни део резолуције ЕП могу врло брзо постати велики камен спотицању у напорима да добијемо статус кандидата, уколико их не схватимо озбиљно. Иако је у основи јуче усвојена Резолуција о Србији позитивна, не би ваљало да се самозаваравамо да оно што нам тренутно не иде у прилог тумачимо раширеном, али и проблематичном оценом како Резолуција ЕП није обавезујући документ за Савет министара ЕУ и Европску комисију. Све што Европски парламент усвоји, пре или касније, за Савет министара ЕУ и Европску комисију постане основа на којој се креира политика према државама које намеравају да постану чланице Европске уније.

Сви наши потези, не само у спољној већ и у унутрашњој политици, у ЕУ се гледају не кроз лупу већ кроз микроскоп. То значи да ћемо наше прагматичне интересе морати не само да подређујемо већ и усаглашавамо са нормама и вредностима заједнице чији члан хоћемо да будемо.

Србија тешко да себи можемо више да дозволи „луксуз“ као што је неодлазак у Осло или одбијања да потпишемо бројне декларације ЕУ које су нам понуђене. А у последњих шест година Београд је одбио да подржи 124 декларације Европске уније, а међу њима су најбројније оне која се тичу земаља као што су Русија и  Кина.