Свађа око рачуна

Призор подсећа на загробни живот: најдубље закопанима на свету стиже помоћ небеских пословођа. Сцена није филмска него стварна: стручњаци америчке Агенције за свемирска истраживања послати су да посаветују спасиоце како да олакшају положај чилеанска 33 рудара, затрпана у окну златне и бакарне жице, 700 метара испод земље, у пустињи Атакама, 900 километара северно од престонице.

Циљ операције је да угрожене ободри, као што се то чини с космонаутима, како не би пали у депресију у дугом чекању на поновни сусрет са својима. Избављење им следује, тврде надлежни, али тек за неколико месеци, при чему је најважније да затрпани, још од 5. августа, не изгубе присуство духа. Остало им се дотура кроз прокопани отвор, пречника осам центиметара: уз неопходне намирнице, приспевају писма, примерци Библије, никотинске жваке. Омогућен им је телевизовани разговор са спољним светом, а емитоваће им се и филмови „за добро расположење и оптимизам”...

Акција може да се доживи као глобални симбол. Милиони људи осећају се као да их је економска криза дубоко закопала и вапију за спасоносним или бар антидепресивним пошиљкама.

Тренутно, невладини стручњаци веће шансе за излазак на површину дају дубоко затрпаним рударима у Чилеу него потонулима, широм света, у незапосленост и дугове. Амерички добитник Нобелове награде за економију Пол Кругман је управо оспорио службене вашингтонске извештаје да је у току привредни опоравак. У „Њујорк тајмсу” је оценио да не може бити ни речи о опоравку у ситуацији кад је „астрономски висока” стопа незапослености.

По њему, званичници намерно „заслађују” стварност да би „избегли одговорност”. Правдају се, наставља, да је ризично сада предузимати „неуобичајене потезе” а занемарују да баш „игра на сигурно” прети да „устали стагнацију и велику незапосленост”.

Ситуација подсећа, заправо, на свађу око рачуна: ко треба да плати цех за лумповање које је разбуцало системску „кафану”? Кругман, као и париски „Монд дипломатик”, сугерише да се социјални мир може постићи: већим опорезивањем најбогатијих, у америчком случају – једног постотка мултимилионера.

Традиционалисти тврде, међутим, да се тако „срља у пропаст” јер се смањује моћ најимућнијих да инвестирају у привредни опоравак. Поједини шефови великих компанија чак сугеришу да би мере за равномернију расподелу антикризног терета које препоручује председник Барак Обама – „одродиле Америку од ње саме”.

У отпору већем опорезивању њихових делатности, не либе се да баш нагрде Обаму. У свом магазину је Стив Форбс оптужио садашњу администрацију да је „непријатељска према слободном предузетништву” и да „верује у стереотип да су бизнисмени већма неморалне особе” и да при том она у економији предузима мере „налик Мусолинијевим” или „неосоцијалистичким, етатистичким”…

Оснивач компаније Блекстон груп Стивен Шварцман био је још мање обзиран. „Ово је рат, налик Хитлеровој инвазији на Пољску 1939” – забележене су његове речи противљења смерницама које би га подвеле под опорезивање – дохотка (35 одсто) уместо капиталне добити (15 одсто).

Опоненти претераше – прокоментарисао је њујоршки „Њусвик”. Обама и његове демократе само сматрају, додаје недељник, да „није фер да људи као што је Шварцман, чија се имовина процењује на осам милијарди долара, плаћају порез по нижој стопи него њихови секретари и шофери”.

Кругман и поборници сличних програма доказују да је за привредни опоравак потребна већа потрошња па да је неопходно да се дажбине повећају (по истеку Бушовог закона о пореским олакшицама) само најбогатијима јер „они штеде а не троше”. Тако би се, кажу, добила средства за повећање запослености и укупне куповне моћи најистрајнијих и најмасовнијих потрошача – нижих и средњих друштвених слојева.

Покушавајући да скрену пажњу са растућих социјалних неуравнотежености, извесни владајући кругови не презају ни од потпиривања „рата међу генерацијама” – указује професор Лондонског универзитета Џорџ Ервин. Труде се, прецизира, да одговорност за погрешну политику, свих узраста, припишу „распикућству старијих” које је „потомке увалило у дугове”, док у стварности пате – масе свих узраста.

Кад се све наведене разлике у приступима имају у виду, заиста има разлога да се верује да би затрпани чилеански рудари могли пре да изађу из невоља него остали несрећници. Такав исход би подстакао два тумачења: прво, да је могућан излаз и из ситуација које су обично безнадежне, и друго – да је устаљене, систематизоване, муке теже, па и скупље, отклањати него ванредне драме…