Норвешка компанија Теленор (као купац) искеширала је 2006. године милијарду и 570 милиона евра држави Србији (као продавцу) за оператера мобилне телефоније Мобтел. За четири године држава Србија спискала је све те паре, а новац је потрошен тако да данас готово нико не уме да наведе бар један пројекат од националног интереса који је финансиран тим парама и од кога је „шира друштвена заједница” имала било какву вајдицу.

Ових дана у јавности је отворена својеврсна лицитација, медији су пуни најава министара на шта ће бити потрошена нова милијарда и по евра, колико се очекује да ће држава Србија добити за продају 51 одсто власништва јавног предузећа Телеком. Атмосфера подсећа на фамилију која расправља како ће потрошити премију на лотоу од три милиона евра: мајка би бунду од нерца и „луј витон” ташну, отац мерцедес „с класе”, син хоће „кавасаки ниња 250Р”, а ћерка жели да угради силиконе (на више места). А расправа се води у шупи која нема струју, воду, канализацију, прозоре...

По истом принципу се изјашњавају и министри – мало пара од Телекома требало би да оде у пољопривреду, мало за плате (како би се подстакла производња у пропалим фирмама), мало за пензионере, обавезно за Филхармонију и Народни музеј, никако не треба заборавити сиромашне и социјално угрожене, а биће и за инфраструктуру. Једни министри сматрају да сви новци треба да „легну” у буџет па да се одатле „алоцирају”, други заговарају посебан (коалициони) „комитет” за деобу. Нешто попут специјалног надлештва за национални инвестициони план, само кадровски много ужег и партијски (коалициони) ширег да би се задовољили сви апетити.

Телеком ће се продати идуће године, тако најављују државни службеници. Идућа година је, такорећи, предсобље парламентарних избора који (редовно) треба да се одрже 2012. године. Да ли смо нешто научили из продаје Мобтела? Или ће политичари новцем од продате „породичне сребрнине” купити наклоност бирача?

Кад му је 2006. године било постављено питање на шта би потрошио паре од продаје Мобтела, креатор мађарских економских реформи и министар финансија те земље Лајош Бокрош рекао је да би све паре уложио у санацију и реформу српског пензионог система. Нажалост, нико у Србији није био заинтересован за такав стратешки реформски корак.

Прилику која се пружа продајом Телекома држава не би смела да прокоцка, поготово што оваквих „капиталаца” више нема, нити ће се таква прилика поново указати. Ако нам инвеститори и међународне финансијске институције сугеришу и ако смо се договорили да нам је национални интерес изградња инфраструктуре (путне, железничке, телекомуникационе, информатичке...), онда Телеком треба да буде једино „жртвован” на олтару (те врсте) модернизације Србије. Јер, предуслов било какве модернизације су добри путеви, пруге, дигиталне везе, Интернет...