Терориста нема плаве очи

Сећате ли се Андерса Брејвика? Тај плави Норвежанин, без браде и турбана, пре мање од три године хладнокрвно је побио 77 људи у Ослу и на острву Утоја где су камповали млади активисти норвешке Радничке партије. Осуђен је на 21 годину затвора, максималну казну по норвешким законима. Стручњаци су претходно утврдили да Брејвик није психијатријски болесник. Плавооки „хришћанин” се у међувремену није покајао – напротив.

Ако баш упорно гуглујете његово име, наћи ћете и чиме се бави на робији. Брејвик је средином децембра прошле године, пре мање од месец дана, послао 200 писама на адресе људи које није лично познавао пре него што је доспео у затвор. Циљ му је да створи повезану европску нацистичку мрежу за оружану борбу против „Евроарабије”. На суђењу је сличним суманутим аргументима образлагао свој злочиначки пир. Овај нациста умислио је да је спаситељ европских вредности, иако их својим делом најдубље закопава.

До дана данашњег Брејвиков злочин је један од најстрашнијих и најсмртоноснијих терористичких напада почињених на тлу Европе у овом веку. Али, кад год су се поводом масакра у Паризу ових дана званичници из Европе и света освртали на претходно изведене терористичке нападе, Брејвиков злочин је прескакан, као да га није било, или да се не уклапа у ово што се дешава у Француској.

Лондон је нешто друго: Масакр у Лондону десио се 7. јула 2005. када су четворица Британца (исламиста) подметнули бомбе у подземну железницу од чије експлозије су страдала 52 путника и 700 је рањено. Био је то самоубилачки терористички акт. Пре тога у Мадриду 2004, два дана пред изборе, у терористичком нападу у метроу погинуо је 191 цивил. Обе трагедије, мадридска и лондонска, помињу се данас када се рекапитулира терор на тлу Европе. Али, ретко ко се присети Осла и Утоје, и терористе Брејвика који се заклиње у сумануто изокренуту слику хришћанских вредности.

После Брејвика, а пре масакра новинара у „Шарли ебдоу”, екстремна десница је опасно нарасла у многим државама Европе. Они на масовним скуповима окривљују муслиманско становништво за кризу инезапосленост, траже укидање Шенгена, затварање граница, депортацију придошлица… Питање је дана кад ће прорадити неки нови терористички огранак екстремне деснице.

Сви смо ми Мурад: Шта се десило с трећеосумњиченим за напад на редакцију сатиричног листа, осамнаестогодишњим Мурадом Хамидом? Када га је полиција именом и презименом прозвала да је заједно с браћом Куаши учествовао у терористичком нападу, он је заједно са својим оцем отишао у оближњу полицијску станицу и „предао се” како су у први мах јавили сви француски и светски медији.

У ствари, Мурад је, како тврде његови другови и познаници, у време напада у Паризу био на часовима у средњој школи која је 200 километара далеко од француске престонице. Неколицина тинејџера из његовог Лицеја Монж у Шарлвилу заложила се преко твитер налога да му пружи алиби. „Мурад Хамид је погрешно оптужен, био је на часу када се ово дешавало, ми његови другови из разреда то потврђујемо”, „Заклињем се да сам Мурада само овлаш познавала, можда сам с њим разговарала једва пет пута. Али осећам да морам да му помогнем”, написала је на твитер налогу „Мурад је невин” једна његова школска другарица која каже да јој је отац честитао на храбрости и рекао је да се њом поноси.

Разумљиво је да је полиција могла да погреши и да је осумњичила младог човека у тренутку када је цео свет био опседнут ловом на терористе. Могуће је и да су сви ови твитови срачунати на затирање трагова. Али, зар француска полиција није могла да изда бар неко саопштење у вези с Мурадом Хамидом. Да призна грешку или да одбаци аутентичност порука.

Да ли би га уопште цео свет тако јавно и тако стравично осумњичио да се овај тинејџер не зове Мурад, него да има неко друго „хришћанско” име? И да ли би тако брзо сметнули с ума Андерса Брејвика да се он зове Омар?

И сатирични „Шарли ебдо” који следеће среде излази у милион примерака, сви други светски медији десне и леве оријентације и европски лидери који најављују долазак на данашњи велики митинг у Паризу морали би јасно и гласно да кажу и покажу да нема добрих терориста, већ да су сви подједнако лоши. Није сувишно подсетити и на америчке дронове који с неба гађају у кога стигну, на то да Гвантанамо није затворен иако без суђења већ две деценије тамо робија још стотинак муслимана и да Европа има све више младих људи без шансе да нађу било какав поштени посао.

Онако како је после масакра новинара изашла парола солидарности с редакцијом сатиричног недељника „Ја сам Шарли” тако се појавила и друга „Ја сам Ахмед”, по имену страдалог полицајца кога су терористи такође убили испред зграде „Шарли ебдоа”. Нека се и једна и друга порука ретвитују у милионима примерака. Лековито је.