Да бисмо, као свет, изашли из кризе потребни су нам лидери, чујем, с вештином креатора „кримића“ и „љубића“. Чије приватне и службене заврзламе држе пажњу публике, јер она зна да ће победити страна за коју навија, да ће јој стрпљење бити награђено срећним крајем.

Кретања у свету тренутно наликују „сапуницама“, само им фали – хепиенд. Сковитлала нас је криза чији би крај могао да буде и гори од ње – упозоравају познаваоци и подсећају да је претходна, слична, окончана тек Другим светским ратом.

Није искључено, мислим, да је у току „новела“ о драматичној транзицији од познатог ка непознатом уређењу. Налик античким борбама око трона који је остао без наследника.

Свет какав је данас, обликовали су понајвише Америка и либерални капитализам, чија је превласт сада оспорена. Местимично се глобалној премоћи тог тандема – као главнооптуженом за кризу – чак приписује крај, али без уверљивих назнака шта је то што ју је наследило и што сада „дрма“ светом.

Глобалну улогу Америке и либералног капитализма још нико није преузео, па бих рекао да је примат та два кључна актера уздрман њиховим претходним успехом: кад су из беспоштедне конкуренције, на којој су се уздигли изнад других, израсли јаки спољни конкуренти, с брзим привредним растом и постепеним а осетним повећавањем удела у међународном политичком одлучивању. Као предводници такве децентрализације најчешће се помињу чланови групе БРИК (Бразил, Индија, Русија и Кина) а чији је успон, уједно, оспорио и тезу противника глобализације да она користи само већ богатим земљама.

Класична Европа је можда највећи дисидент. Стварањем Уније је покушала да ојача конкурентност у надметању са обе врсте „џинова“ а да се одрекне, бар не превише, свог (по мени – најхуманијег) устројства „државе благостања“ – угроженој продорима и либералног капитализма и јевтине робе из система јеfтине радне снаге, али је у томе застала због недовољне политичке обједињености и помањкања финансијске одговорности низа чланица.

Покрети „огорчених“, од Мадрида до Атине, и „окупатора Вол стрита“ не траже укидање већ реформу капитализма, да би постао хуманији него што је. Њиховим тежњама је најближи европски модел. То што је он сада у највећој кризи, још једно је упозорење да је свет није ни близу жељеном „хепиенду“ транзиционе „новеле“.

Повремено ми се чини да је уместо хладног рата, окончаног пре две деценије, на делу нешто што би могло да се назове „рат отопљавања“, као кад после великих снежних наноса који су блокирали саобраћај, крену поплаве које сатиру засаде. Па сада лакше комуницирамо а теже се прехрањујемо.

Издвајам само две упадљиве манифестације такве трансформације. Прва: односи међу већином држава се побољшавају а ситуација у свету се погоршава. Друга: док се разлике међу главним актерима на интернационалној сцени смањују, унутар нација се повећавају.

Полемика о променама редоследа права и одговорности у свету, највише се распламсала у предизборној фази суперсиле. Републикански фаворит у трци ка Белој кући, Мит Ромни, приговара председнику Бараку Обами да „пристаје да Америка одустане од глобалног лидерства“, што овај побија.

Нема сумње да је значајно релативизован амерички утицај на кретања у свету, указују многи тамошњи аналитичари Ромнију, који тврди да је „бог створио САД да буде предводник“. Сваки искрени дипломата ће, међутим, рећи да опада глобални утицај САД, а ако наставимо да се заваравамо, тим горе по нас,упозорила је у „Лос Анђелес тајмсу“ професорка Роза Брукс,која је донедавно била саветник у Пентагону и Стејт департменту.

У Европи, пак, нико не пориче да изразито расте утицај Немачке. Канцеларки Ангели Меркел то, ипак, није помогло да добије пристанак Кинеза да конкретније подрже опоравак зоне евра. Али, не бих рекао да ју је то онеспокојило, јер су они затражили да Европљани прво постану одговорнији према себи, што у актуелним збивањима значи подршку немачким смерницама. Од којих потпору званично очекује и француски председник Никола Саркози, рачунајући да ће му у напорима за реизбор више помоћи подршка „челичне фрау“ него што ће му одмоћи локалне жаоке да се Париз своди на „сателит“ Берлина, коме се с друге стране Атлантика замера да се сувише повезао (поготову енергетски) с Русијом…

Ко с ким и ко после кога на врху,недоумица је на коју су некад уверљиво и брзо одговор давали политичари. А сада за њим наш свет чепрка по „кримићима“ и „љубићима“, где је серија несрећа, за разлику од свакодневице, програмирана да води ка срећном крају.