Сукоб у Хрватској био је прљав рат пун монструозних злочина, а ниједна страна, објективно гледано, нема разлога да буде поносна на све што се током њега догађало. Отуда ни хрватска тужба за геноцид ни српска контратужба нису одлуке које ће златним словима бити уписиване у историју једне или друге нације. Напротив, оне показују да још не постоји пуна спремност обе стране да се прошлост, садашњост и будућност сагледају у реалним оквирима.

Ако у свему што се догађа поводом тужбе и контратужбе има ичега позитивног то је свакако пристојност и изненађујућа углађеност са којом се две стране односе једна према другој. Ни Београд ни Загреб нису, наиме, пропустили да ставе до знања да не мисле да процес пред Међународним судом правде треба да наруши односе у региону.

Изостале су, бар у водећим медијима, ратоборне хушкачке изјаве радикално оријентисаних политичких лидера, а ниједна страна није се определила да води оштру кампању са циљем да мобилише јавно мњење и да процес представи као национално „бити или не бити”. Све је некако „на ноте”, уз међусобно уважавање и настојање да се не пређе граница која би значила озбиљно нарушавање међусобних односа. Било би добро да тако и остане.

Мотиви који терају Загреб и Београд на дипломатску пристојност су јасни – и Србија и Хрватска желе у Европску унију, и једна и друга земља су свесне да заоштравање односа никако не доприноси том заједничком циљу. Поставља се, међутим, питање зашто се, упркос свему, и даље инсистира на тужбама када је реално претпоставити да су обе стране свесне да би за њихову европску будућност било најупутније да проблем реше што пре, и то договором, као добри суседи.

Део одговора свакако треба тражити у потреби политичких елита да пред домаћом јавношћу покажу одлучност. Хрватска рат о коме је реч третира као рат за одбрану суверенитета и одбрану од „српске агресије”, а Србија као грађански рат у Хрватској у коме су се тамошњи Срби бранили од агресије хрватских снага. Договорно решење подразумевало би обострано попуштање за које, изгледа, још нису у потпуности сазрели политички услови.

Оптимистичко објашњење целе ситуације могло би да буде да и једна и друга страна, заправо, намеравају да се на крају договоре, само што не знају како то да изведу на најбезболнији начин. Јер зашто би иначе упорно остајале уздржане и отворене за даљу сарадњу? Било би лепо када би се испоставило да чекају неки снажнији подстицај из Брисела или Вашингтона па да се, као неваљали ђаци који су се потукли у школском дворишту, рукују по захтеву „директора”.

Али свакако највећи разлог за оптимизам је управо чињеница да овако тешке међусобне оптужбе нису повод да се одмах посегне за свим расположивим средствима у међусобном обрачуну. Коме се не чини тако нека се само присети како је било почетком деведесетих. А онај ко је рођен током деведесетих нека пита старије.