Феномен употребе оружја нешто је око чега се често споре дипломате, филозофи, социолози и, наравно, генерали. Јер, обичним ножем можете да одрежете кришку хлеба за себе или пријатеља, али можете и некога да убодете. Ко је ту крив, нож или ви? Да забранимо употребу ножа?

Можда је пример исувише поједностављен, али сигурно није далеко од истине када говоримо о проблему употребе касетне муниције. Министарство спољних послова Србије подржава потписивање Конвенције о забрани касетне муниције, којој је до сада приступило 95 држава света. Министарство одбране Србије има нешто другачији став, али ће о том проблему очито морати још да дискутују и на Савету за националну безбедност Србије који ће на основу свеукупних процена и донети коначну одлуку. Несумњиво је да се Министарство спољних послова у свом ставу руководило пре свега политичко-дипломатским разлозима, док је мишљење Министарства одбране опет последица аргумента струке.

Употреба касетне муниције у војне сврхе није забрањена Женевским конвенцијама, употреба касетне муниције забрањена је само приликом гађања цивилних циљева. Шта је у рату за неког војни, а шта цивилни циљ, нажалост зависи од државе до државе. Женевске конвенције у том погледу су врло јасне, али ратови крајем 20. и почетком 21. века показују да је тумачење тих конвенција врло флексибилно. Грађани Србије осетили су то на својој кожи. Управо због тога, тема касетне муниције и њене забране осетљива је за Србију. Да ли би наше приступање Конвенцији о забрани касетне муниције ојачало нашу улогу у међународној заједници? Вероватно би се сви обрадовали, а неки и дубоко потресли. Јер, конвенцију су до сада ратификовали само Ватикан, Ирска, Норвешка и Сијера Леоне. То откриће силно ме је развеселило , јер, заправо, нисам знао да и Ватикан има касетну муницију, борбене авионе и артиљерију са бојевим главама напуњеним касетним бомбицама. Па му је стога јако тешко да се тога и одрекне. За Сијера Леоне, свака им част. Ојачали су своју улогу у међународној заједници.

Стратешки војни документи Србије кажу да војска ове земље има задатак одвраћања. Нико не каже чиме то оружане снаге Србије могу и морају да обаве тај задатак. Са 25.000 војника, 230 тенкова, двадесетак „орлова”, „супергалебова” и пет „мигова-29” та се улога тешко може играти. Касетна муниција, без обзира на то колико је сада застарела, јесте нешто што тренутно представља врхунац војне технологије у арсеналу убојних средстава борбене авијације и артиљерије. Модернија средства ова држава сада нема.

 Чиме то српска авијација може да „запречи” простор и успори покрет противничке пешадије када се она нађе изван оклопа? Касетном муницијом. Иста је ствар са артиљеријом која треба да „покрије” простор, и која је у недостатку јаке авијације основни носилац ватрене моћи копнене Војске Србије.

То је струка, можете да је уважавате или не. Из ових, или оних разлога. Папска гарда на време је то и схватила. Имају само копља.