ГОДИНЕ КОЈЕ СЕ ЗАВРШАВАЈУ БРОЈЕМ ОСАМ увек су носиле неку симболику. Револуција из 1848. наметнула је опште бирачко право за пунолетне мушкарце и аболицију ропства, мајски догађаји из 1968. показали су снагу студентског покрета, а збивања из августа исте године су наговестила слом комунизма. Пре само десет година једна иста реклама могла је да се види на ходницима готово свих аеродромских зграда у Европи. Подражавајући слике кинеске културне револуције, приказивала је ред људи који корачају на челу неке поворке, озарена лица, носећи шарене заставе које се вијоре на ветру и узвикују: ”Капиталисти свих земаља, уједините се!” За Форбса, америчку ревију намењену милијардерима, то је био подругљив начин да се прослави 150 година објављивања Манифеста комунистичке партије Карла Маркса и Фридриха Енгелса. То је, такође, био начин да се афирмишу, без страха од било каквог оповргавања, два чињенична стања: да комунизам више никога не плаши и да је капитализам прешао у офанзиву.

То је, дакле, било време ароганције капитала после пада Берлинског зида и слома СССР-а, све у контексту политичке сметености којом се изражавала празнина једне уништене илузије. Било је то време убрзане глобализације, време друге капиталистичке револуције, период сличан некадашњој колонизацији. Никада до тада господари света нису били тако малобројни нити тако моћни. Јер прави господари света нису они који привидно имају политичку власт. Логика конкуренције подигнута је на ранг природног императива друштва, при чему се цена солидарности сматрала и још се сматра неподношљивом. Изгубљени су скоро сви репери, нагомилана је несигурност.

И онда, десет година касније све се срушило, велика економска криза оголила је неолиберализам и његов сан да читавој планети наметне своју концепцију света, сопствену утопију као јединствену мисао. Грађани су се нашли у средишту кризе, у смислу који је Антонио Грамши давао том појму: „Када старо умире, а ново оклева да се појави”. Или, као што је Токвил говорио: „Када прошлост више не осветљава будућност, ум корача у тами”. Је ли онда ултралиберална идеја потпуне слободе била исто толико утопијска, па и догматска, као и револуционарна амбиција апсолутне једнакости?

Јер, сада се питамо како да осмислимо нашу будућност, да ли опет имамо потребу за једном новом утопијом, једним новим поимањем света. Очекујемо ли то неку врсту политичког пророчанства, разборитог пројекта будућности, обећање једног помиреног и хармоничног друштва? Да ли данас на прагу 2009. године, између остатака некадашњег социјализма и нашег садашњег друштва у транзицији којег је добрано развалио неолиберални варваризам, има ли, дакле, простора за неку нову утопију? Рекло би се да нема, јер влада опште подозрење према великим политичким пројектима, а истовремено пролазимо и кроз озбиљну кризу политичке репрезентације. Технократске елите и већина медијских интелектуалаца су се навелико дискредитовали, а ту је и јаз између медија и њихове публике. Наравно, пре или касније политика преузима штафету, од Виктора Игоа и „Утопија, то је истина сутрашњице” до Ламартина и „Утопије су само превремене истине” појавиће се већ неко да поведе неку другу грађанску битку.     

НИШТА НЕ ИЗАЗИВА ТОЛИКИ БЕС ЉУДИ КАО КОРУПЦИЈА њихових лидера. А опет, ништа није толико тешко спречити. Већина нових лидера даје иста обећања по питању борбе против корупције. У неким земљама света корупција је толико раширена да је постала нормалан начин пословања и главни разлог што се људи одлучују за државну службу. Роберт Клитгард написао је пре 20 година књигу „Контрола корупције”, где разрађује методе њеног сузбијања. Од пресудног је значаја смањење бирократије. Кресањем броја дозвола потребних једном грађанину и стандардизацијом закона влада смањује могућност за узимање мита. Значи методе постоје, за вољу то је већ нешто друго.

МЕГАСПЕКТАКЛ ПОЛАГАЊА ЗАКЛЕТВЕ новог америчког председника биће тема првог месеца у новој 2009. години. Све америчке тајне службе размишљају да ли и Бин Ладен размишља о томе. Ако размишља о чему размишља, односно шта би му могао да буде циљ. Да ли да му се на неки начин стави до знања да тајне службе знају о чему он размишља? Што опет није никаква гаранција да ће он одустати од размишљања, можда почне да размишља о нечему другом?

Док тајне службе о томе размишљају нови амерички председник комплетирао је екипу најближих сарадника. Остаје још да се именују специјални саветници и асистенти за разне ресоре. Но, нови државни секретар Хилари Клинтон и њено лидерство могли би већ на почетку да уздрмају нову администрацију. Јер, бизнис везе њеног супруга компликују посао његове супруге. Наиме, Бил Клинтон је својим активностима једном већ срушио демократе са власти. Пре тачно десет година, опет осмица на крају датума, у „Тајм магазину” сирота Моника Левински дала је саркастично-очајну изјаву да Бил Клинтон њу жели само као специјалног асистента за „блоу џоб”. А она је мислила да је председник жели за озбиљне политичке анализе. Када се стигне до те тачке, многи Европљани губе разумевање за амерички политички систем, јер је демократска контрола застранила. А, демократе убрзо затим изгубиле и изборе. У сваком случају, новом државном секретару САД неће бити лако.   

ИРАК, АВГАНИСТАН и БЛИСКИ ИСТОК у новој 2009. години? Све исто као и 2008. године. С тенденцијом да буде и горе...