Вимблдонски пацијент

Проседа коса, дуго лице без иједне боре, скупо и елегантно одело – тако је изгледао енглески господин који као да је јунак неког другоразредног љубавног романа у којег се несрећно заљубљује млада, сиромашна гувернанта, јер зна да никада не могу бити део истог друштва. Када се камера мало спустила, видело се да неименовани џентлмен рукама покушава неки „вуду са двора”, то јест да баци чини против Ђоковића, надајући се да ће укрштени аристократски прсти бити довољни да српска тениска легенда погреши. Та надреална сцена завршава се тако што вимблдонски пацијент ставља прсте у уста и, попут кочијаша из истог романа, почиње да звижди од среће јер се показало да је Новак ипак погрешио за милиметар или два. Потписник овог текста гледа мечеве на Вимблдону годинама, али чини му се да никада није видео тако велико одушевљење због тако мале грешке. 

Нису такви призори никаква новост за нас у Србији, али смо могли да их видимо само када неки локални или београдски ђилкош, после петог пива и дебакла свог фудбалског клуба, дозива спору конобарицу. Зато је дан након меча, у којем је Новак већ превазишао велике тениске легенде попут Мекинроа и Лендла, тај бизарни детаљ са бајањем на Вимблдону постао нека врста кључа за читање свега. „’Ајде да разумемо зашто нас не воле, али зашто не воле Новака”.

Тако Новак Ђоковић, оно најбоље што је из ове земље изашло у протеклој деценији, није постао симбол само оне боље Србије него и симбол нечега знатно озбиљнијег – да западни свет и ту бољу Србију прихвата веома тешко, само ако баш нема алтернативе и ако ниједно бајање са најбољих седишта не помогне. И да су аплаузи и подршка публике били знатно топлији када је Новак губио велике мечеве, као у финалу Ролан Гароса, него када је по трећи пут освојио Вимблдон.

За неку утеху у причи о зиду неразумевања, за који ни Новак није пронашао довољно добар лоб нити пасинг шот, остаје неколико коментара водећих британских листова који су дошли дан пошто су се главе охладиле. После освајања титуле Ђоковић је био најусамљенији човек у југозападном Лондону, хладнокрвни убица бајке о Федереру и романтичних снова његових навијача, пише коментатор Би-Би-Сија.

„Шта би он могао да уради? Он је лош момак који није учинио ништа лоше. Није отео слаткиш из руку бебе, није отказао божићну прославу нити произвео гигантски ласер смрти за уништење највећих градова на свету”, додаје се у коментару под насловом „Зашто Новак заслужује више поштовања“, док је коментатор „Телеграфа” у наслову запитао „Где је љубав за Новака Ђоковића”. Има дакле наде да ће Енглези једног дана заволети нашу тениску легенду. А после, када испробају сва бајања и вуду дипломатске трикове, можда дође ред и на нас остале.