Више вечитих него бруцоша

Е, сад је стварно доста! Само још да прође Српска нова година, да се још мало одморим од ових празника и идем да пријавим испите. Спремићу их за десетак дана, да коначно завршим тај факултет.

Ово обећање самом себи у време новогодишњег и божићног празновања дао је бар сваки пети од неколико десетина хиљада „вечитих” студената. Тачан број оних који имају индекс, али су заборавили и годину када су уписали факултет, надлежни не знају. Процењује се да их има између 20.000 и 40.000.

Због чега неко, ко је можда тешком муком и уз велики труд дошао до индекса, одустаје од студирања?

Најчешћи разлог је тешка материјална ситуација. Ипак, ни то не може да буде оправдање, јер велики број академаца упркос немаштини у року долази до дипломе.

Међу „вечитим” студентима је највишеоних који су, једноставно речено, лењи. Живе са родитељима иако су одавно превалили тридесету, убеђују себе и друге да ће једног дана дипломирати, мада им је до краја школовања остало пет, шест, па и више од десет испита и проналазе безброј разлога због којих не треба још да дипломирају – економска криза, немогућност проналажења радног места, мале плате у струци...

Има и оних који калкулишу са породичном пензијом па одлажу последњи испит и продужавају апсолвентски стаж докле год за то имају могућности, односно док не напуне 27 година. Пензија коју деца добијају због смрти родитеља важи само док су на редовном школовању, па је она често и главни узрок због којег се академци одлучују да одуговлаче са завршавањем факултета. То чине због какве-такве финансијске сигурности, јер породична пензија, иако мала, извор је сталних прихода, а питање је да ли би, ако дипломирају, успели да нађу посао.

Од увођења „болоње” прошло је готово осам година. За некога довољно времена да заврши и два друштвена факултета. Више него довољно времена да и они који су уписали факултет пре усвајања Закона о високом образовању 2005. године, положе заостале испите.

Ипак, на десетине хиљада „вечитих” то није учинило, а стиче се утисак и да им та чињеница не смета, баш као ни одговорнима на факултетима. То и не чуди, јер пријава испита се плаћа, а они који обнављају или уписују нову годину на самофинансирајућим студијама морају да одвоје брдо пара. Јер, на неким факултетима година кошта и више од 100.000 динара.

Чињеница да армија „вечитих” тавори у образовању, а да на другој страни у многим областима недостају стручњаци, не смета ни држави. Надлежни с времена на време подсећају академце да им рок студирања „по старом” истиче, а онда га продужe. Тиме држава одлаже решавање овог проблема, јер очигледно нема снаге да мотивише „вечите” студенте да заврше факултет. А, ипак, можда је време да се неко од одговорних забрине над податком да Србија тренутно има више „вечитих” студената него што је лане уписано бруцоша на школовање о трошку државе.