Кад у Србији надођу реке и поплаве села и градове иза њих остане муљ, а на површину испливају бројни проблеми о којима сви све знају, а нико их годинама не решава. Пред камерама се појаве политичари, обиђу угрожено становништво, обећају помоћ, најаве кажњавање одговорних за затрпане канале, неизграђене насипе и све се настави по старом, до следеће поплаве. Србија се не дави у води само због набујале Мораве, Црног и Белог Тимока, већ због шуме прописа у којима се не зна ко је и за шта одговоран. Јавно предузеће „Србијаводе” које је једини газда, у име државе, над рекама, кривицу сваљује на локалне самоуправе, а ове враћају лоптицу и тврде да је то изван и изнад њихове надлежности. У коначном збиру цех плаћају грађани, а бирократија наставља по старом, свемоћна и недодирљива.

Поплавни талас, као по правилу, прати и поплава објашњења шта је требало учинити да до њега не дође. Истовремено нико не даје и одговор зашто није учињено то што је требало и ко је за то одговоран. Из предузећа „Србијаводе” тврде да имају добре планове, али да их не спроводе због беспарице. Међутим, кад се штета причини, новац се одједанпут нађе и то из буџета за њено уклањање, уместо за спречавање узрока. Штету претрпе појединци, а цех, због неспособности и неодговорности државних службеника, плаћају сви порески обавезници. И тако из дана у дан, из године у годину, а Морава плави плодна поља, уништава њиве и баште, односи све оно што су људи стицали деценијама. Само у местима код Лесковца које је у поплавила Туловска река штета се процењује на више од 100 милиона динара, а за њену регулацију било је потребно 40 милиона динара.

Неспорно је да нема стопостотне заштите од елементарних непогода, али је сигурно да се многе несреће, какве су ових дана задесиле Лесковац, Алексинац, Неготин… могу предупредити и штете умањити. Само да би се у томе и успело потребно је претходно очистити затрпане канале, изградити одбрамбене бедеме, донети јасну законску регулативу. Србија, међутим, нема ни једно ни друго. Нема чак ни закон о ванредним ситуацијама, који је усвојен али још није ступио на снагу. Његова примена се очекује од јула ове године. Ваљда ће дотле проћи и овај поплавни талас. Према том закону први пут ће бити прецизирано шта је чија надлежност, а шта чија одговорност. Први пут ће и локалне самоуправе имати обавезу да одржавају канале који штите од поплава, не чекајући одобрење и сагласност Јавног предузећа „Србијаводе”.

Наша искуства, међутим, показују да ни најбољи закони ништа не значе, ако нема јасно утврђене одговорности у њиховом спровођењу. А то је управо најболнија тачка како ове тако и прошлих власти у Србији. Јер тамо где газдују јавна предузећа, као у овом случају, газдују и странке, односно њихови кадрови. А они су, зарад мира у кући, изгледа унапред аболирани од сваке одговорности.